Папагај

На слици: Полтрон; Фотографија: facebook

Из збирке прича Нулти случај

Дембелски заваљени у удобне радне столице, сркали смо јутарњу кафу и доконо листали електронске новости, када је један од нас замолио за мало пажње. Прочитао нам је, наиме, текст са сајта РТС-а, из којег смо сазнали да су запослени у зоолошком врту у Линконширу у Енглеској били принуђени да групу од пет папагаја који су псовали посетиоце раздвоје и склоне од очију јавности. Како је даље стојало у тексту, папагаје је зоо-врту поклонило пет различитих власника из различитих крајева света, али су они, пре него што су изложени, неко време провели заједно у карантину, где су један од другог веома брзо научили да псују, међусобно се подстичући да то чине. Један сат доцније, већ сметнувши са ума куриозитетни чланак, изашли смо испред павиљона у којем смо службовали, и из крошње столетног јасена, господарски надкриљене над централним домским травњаком, под чијом смо дубоком и тамном сенком често урањали у летња сновиђења, зачули напрасно, већ прежаљено и заборављено крештање нашег миљеника и љубимца. „Барабе, лезилебовићи, џабалебароши, бадаваџије, луфтигузи, згубидани, забушанти…“, тријумфално и шеретски нас је поздрављао. Били смо уверени да нас је напустио заувек јер га није било од прошле јесени, када је преко ноћи нестао без трага. Одслушавши препознатљиву канонаду увреда на лични рачун, којој смо га управо ми подучили у часовима доколице и моралне нелагоде, озарених лица похитали смо да га угледамо на некој од нижих грана, где је обично лењствовао. Приметивши нас пре него ми њега, уместо очекиваних вулгарности, гласније него икада добацио је рафалном паљбом: „Полтрони, улизице, скутоноше, полтрони, улизице, скутоноше, полтрони, улизице, скутоноше…“ Искрено говорећи, још увек смо у недоумици.