На слици: Ветар; Фотографија: http://www.pcnen.com
Када ветар утихне, останем сам. Убог и нејак. Освит се распусно простре по ледницима мојих костију а тишина злокобно завеје било.
Немушт и јалов, затворим прозорска окна, очајнички се надајући да ћу зачути шапат гласова далеких и ишчезлих… милих људи, чије одјеке је целоноћни хуј покосника таложио собном тмином. Верујем однекуд да ће укроћени у келији од чежњишта и бдења остати под лучем несанице и прозборити коју реч о себи. Где су сада, како им је у туђини, љубе ли живот као некада на пропланцима изнад града, прекрсте ли се пред починак? Да ли је виђају, можда? Да ли ме се сете… случајно?
Али авај, немо лебде слике по зидовима, отац, мати, обронци напуштеног завичаја… и стари векер немилосрдно откуцава…
Је ли то крај времена или срце посустаје, не знам више?
