Кратки трактат о онтолошком хендикепу пристојности


На слици: Јелен; Фотографија: rewalls.com

На слици: Јелен; Фотографија: rewalls.com

…“Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујемо као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније – као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати…“

Ф.М. Достојевски

Не бира се на изборима (као и у животу, уосталом), политички програм, још мање одређена политичка идеја, бира се амбијент за потврђивање сопственог карактера, изабира се могућност да се оствари сопствена личност, бира се парадигма која обезбеђује валоризацију сопственог моралног принципа, какав год он био.

Бирањем се, једноставно речено, фаворизује све оно што представља лични (персонални) печат.

Исти онај који потом (из позиције већине) славодобитни појединац може „лупати“ остатку колективитета несметаним промовисањем личних вредности, ма какве оне биле.

Отуд, не треба да чуди јасна и директна коренспонденција (већинске) воље колективног националног бића и постизборног живота одређене заједнице. Тачније речено, не треба да збуњује честа постизборна предоминација хохштаплерства, муљаторства, ароганциоје и осионости, баш као што не треба да саблажњава, неретка претежност перверзије, лицемерја и изопачности… Наставите са читањем