Од када се опростисмо, а опростисмо се у оној ћутњи недоћутивој и речи неизрецивој, у оном гласу безгласном где је мук исклесао студени крви, на оном месту безместном где је крик походио пустопољине ума и кораци остали неоткорачани а конци неокончани; од када се опростисмо, обнажени и обезнађени, осаме ме маме и ништа не замире, ни ноћ ни обданица, и тишина у сваком трену векује и истину праскозори блиставу и једину о нама, земљо моја… Наставите са читањем
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 