Кључеви душе ИЛИ од бесе до фермана


ИЗ НОВОГ ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

На слици: Папрат; Фотографија: Sadnja

29.10.2014.

Одувек сам веровао да је сваки пут само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе завичаја, макар из њега ни стопу не макнули икада. И она загледаност у оснежене сеоске врхове на периферији, она туга над зашикареним игралиштем сред пољанчета, онај мук над отупелом грамофонском иглом у порцуланској посудици, онај сетни осмејак над фотографијом са железничке станице… ништа су друго до тихани и тајновити повратак у детињство. Верујем однекуд да нема одласка који тамо не оконча.

И верујем још, да са на тај пут неизоставно мора кренути једном у животу, макар то био једини или последњи корак који пружамо.

Наставите са читањем

Advertisements