О опалом лишћу, оном пропланку и једном трагу


На слици: Пртина; Фотографија:
FotoRepublika

(02.11.2017.)

…Волео бих да си ономад само искушавао моју слабост, онако узгред и безазлено, наивно, помало шашаво и помало страшно, додуше, али како прећутано допушта у својој присности, исту ону проклетињу моју којој сам подлегао једном већ, оне јесени, и да је ова убога, ова уздахоносна реч коју читаш немо, само неспоразум надахнућа и пролазности, оних узнесења чија коб обојици омчи пут, чинећи од њега неповратно раскршће.

…Јер Ти знаш сада да су неке слутње потонуле у Велико плаветнило и да је у њему само велика истина остала. И знаш још да овај друм више не води кроз бехаре и да је премного опалог лишћа утрло стазу. И да сам се увек бојао Набокова у себи… 

***

Наставите са читањем