Ћалету


На слици: Руке које се моле, цртеж Албрехта Дирера; Фотографија: https://istokrs.com/

„Позно, летње вече улази кроз одшкринута окна прозора и моја уста су пуна згрушаних речи од којих никада неће постати глас. Вероватно је то онај прећутни тренутак  напуштања снова када самопоштовање почиње да ишчезава у тешке магле самооптужби, а монолози да се говоре у прошлом времену.

Можда из моје самоће сада проговара равнодушност поранеле јесени, можда из њених увојака дрско провирује хладно  око тишине, можда се то двоје вештих, васељенских акробата само весело поиграва мојом надахнутом посусталошћу, шапућући мелодије које срдашце више не разуме… тек, живот немилосрдно потврђује да је убедљивији од мене. Наставите са читањем