ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Поштовани читаоци,

ова страница је посвећена презентацији збирке прича „ПРЕПОЗНАВАЊЕ„, објављене у издавачкој кући АМЛА из Београда (директна веза).

***

(На ОВОЈ СТРАНИЦИ, о роману „РУКОПИС ЈЕДНОГ МЕЛАНХОЛИКА„)

O ZBIRCI PRIČA “PREPOZNAVANJE” STANIMIRA TRIFUNOVIĆA

(prikaz knjige Negoslave Stanojević)

Nikada ne bih ni pomislila, a kamo li poverovala u to da će mi pisanje o pisanju Stanimira Trifunovića pasti ovako… greh bi bio da kažem, teško ili naporno ili opterećujuće,  jer, ništa što u nama izaziva ono lepo osećanje prikrivenog iščekivanja, navijanja ili makar nade da na kraju dolazi  „i živeli su u ljubavi, slozi i blagostanju do kraja života“ ne može biti ni teško, ni naporno, ni opterećujuće.

Издавачка кућа: http://www.alma.co.rs

A opet, kažem sebi, morala si da znaš da će to pisanje biti nekako tako… praćeno zebnjom, nemirom, iščekivanjem onog zračka nade koji nas drži budnim i u nedoba, dok osluškujemo te svoje nemire izazvane teškim rečenicama Stanimirovim, ili je bolje reći rečenicama punim težine,  koje ponekad samo opominju, često upozoravaju, a u nekim situacijama i neizrečenim optužbama optužuju. I naravno da sam znala- za čitanje priča Stanimira Trifunovića uvek mi je  potrebno neko posebno vreme, kojem je prethodila svojevrsna psihička priprema za ono teško, pritiskujuće za dušu, što u tim pričama svakog mislećeg čitaoca čeka. Kao onda, kada izdvojimo neko specijalno, sasvim posebno  vreme za Čehova ili Gogolja.

I  u priči o jednoj običnoj neuzvraćenoj ljubavi, kakvih je toliko oko nas, Stanimir Trifunović na  specifičan način dočarava socijalnu dimenziju slike turobne stvarnosti glavnih junaka- kancelarija u kojoj „sužnjevaju“ je mala, uboga, a kroz njen ustajali vazduh leluja grč na Njenom licu, pojačan tom teskobom neizvesnosti u odsustvu pogleda, reči, a često i  njegovog tako priželjkivanog  prisustva (“Prepoznavanje”). Zaista, da li bi trebalo oklevati sa dobrim namerama, čitalac se pita i sam, dok Ona čeka  Njegov odgovor. I da li je pravi trenutak   stvar ličnog osećaja ili upravo pitanje izbora tog, pravog trenutka? I da li je, na kraju krajeva, naš loš izbor, pogrešna procena tog „pravog trenutka“ razlog svih potonjih neuspeha, potonuća, poraza i rastanaka, a da zapravo nije ni počelo- ni susret, ni sastanak,ni… ništa.

A onda, baš  kako i u životu obično biva da su sve tuge na neki, samo svoj I uvek poseban  način tužne ,upoznajemo još jednu bol na specifičan način neuzvraćene ljubavi… samo ovoga puta naizgled ostvarene ili bar delimično ostvarene, ako je u ljubavi uopšte moguće nešto delimično( “Devojka sa plavim šalom”). Onda kada je Njegov beg u nauku, u titule, u zvanja i znanja, samo bleda zamena za sreću porodičnog života u kojem se dele i tuga i bol i sreća i radost, ali i- Njoj kao da to nije jasno,  postelja. U kojoj  jedne hladne noći njegove noge ne greju ni žena, daleko na svojoj polovini kreveta, ni tek stečena titula dr, već, gle ironije, termafor upravo donet iz radnje, pošto je konačno shvatio da „to je to“.

Svaka priča Stanimira Trifunovića mogla bi da se svrsta u priče o ljubavi. Mada su istovremeno i prava mala filozofska rasprava o smislu i suštini života, prijateljstva, braka, izdaje i vernosti, čežnje i nade, vere i razočarenja, obaveze i odricanja, žrtvovanja i samosažaljenja, samoljublja, agonije svakodnevice, prećutanih istina I neizgovorenih tajni… O sakrivenim ljubavima I prikrivenim gresima, gušenim porocima, o ostvarenosti I promašenosti, obamrlosti, samosrozavanju, ličnom beznađu I tinjajućem strahu…  najčešće onih koji su „podbacili u svikavanju na život“ ili ne pristaju na “svrstavanje u mnoštvo”, ma koliko svesni godina svog bezličnog bivstvovanja. ( “… poslednjih godina na more odlazim da bih se čestito isplakao. Otplivam daleko pučini u susret, ostavim te u tački iza sebe  i siguran da me niko neće opaziti, glasno plačem. Plivam i plačem“ (“Saučesnik“).)

“Kratka povest crvenog polučoveka … epitaf za jednu iluziju”- gorka je i do besmisla neobjašnjivih ljudskih postupaka apsurdna priča, o idealima I njihovom rušenju  na najtragičniji mogući način. Čega Pavle Dimić, razočarani graditelj socijalizma kome su srušeni svi ideali I koji je pre nego da tu spoznaju doživi sam srušio ono najvrednije u sopstvenom životu, postaje svestan tek onda kada je sve ionako okončano. U najgoroj životnoj kombinatorici za njega, koja ga ostavlja samog, razočaranog I sa pogledom na svakodnevno rušenje svega onoga u šta je verovao I zarad čega je I sopstvenom životu okrenuo leđa. Dani mu odmiču u pronalaženju opravdanja za sopstveni greh nesuđenog roditelja, koji taj svoj greh prema izigranoj nesuđenoj majci svog , njegovom krivicom nerođenog deteta, preimenuje u njen spas. I nastavlja da je voli, sebi za utehu, čini se, tako tužnu, nesrećnu, skrhanu, staru a lepu i… odavno već tuđu.

I tako, redom…iz priče u priču.

Istoriju naših života, između ostalog, pišu I nesporazumi- sa samim sobom, ponekad,sa bližnjima češće, a najčešće sa osobama koje umeju da nas taknu najdublje, najduže I po pravilu  najbolnije, a da nas zapravo nikada nisu ni dotakle. Zbog odsustva tog dodira, komunikacije zapravo (naš narod kaže, kad imaš problem, muku, ideju, pričaj o tome jer samo tako će se iznaći rešenje), zbog tog tereta ćutanja, neki životi su osuđeni na životarenje od dana tog nemuštog, duhovnog doticanja, a spoznaja nekih desi se nekada, nenadano i u nedoba,  najčešće onda kada je sve sadržano u prošlosti I kada nam samo ostaje svođenje računice. Kad nabubri tišina.

Da nije tako, možda bi još koja nesrećna I do očaja otupela žena zaista volela život, neko  ne bi bio polučovek čije srce zebe I jeca I niko ne bi podbacio u svikavanju na život. I spoznali bi I to da život niti je iluzija niti je besmislen I da je put svaki samo povratak u detinjstvo.

Junaci priča Stanimira Trifunovića (igram se, primetićete, sve vreme  njegovim rečima), stanovnici jednog istog prostora u granicama jednog ne mnogo dugog  vremenskog perioda, u kojem 13 godina traje kao 13 vekova, žive svoje samo naizgled slične živote, prepušteni na milost I nemilost sudbini, ljudskom bezobrazluku, drskosti, nevaspitanju ili bezočnosti,medju lažnim sjajem sitnih duša, zlurado interpretiranih ljudskih sudbina I ponašanja, izmedju sopstvenih razočarenja I uzmicanja pred ljudskim nesavršenstvom. Lica našaranih oštrim sečivom grča. Između nade I studeni koja mili kostima. Između traganja za izgubljenim samopoštovanjem I  preispitivanja I tmurne nigdine neodgonetnutih dilema. Između gorčine, strahova, teskoba I ćutanja, između namrštenih čela I bora. Između sećanja na potčinjenost sopstvenih I sudbina ljudi oko sebe- petokrakama,zabludama, strahovima, obavezama, robovanja sopstvenoj veri u nametnute ideale I spremnosti na žrtvovanje do zadnje kapi života  i budućnosti same. U mreži uzdaha I hladnoće, kafanskog žamora I samotnih traganja za odgovorima, između muzike koja plače I duše koja jeca, između dužnosti I želja I potreba da se nešto promeni nabolje u tegobnim životima koji samo naizgled bivaju obasjani.

Sapeti u guste negve lažne pristojnosti, ophrvani mrzovoljom, u begu od iskolačenih praznih očiju onih najbližih, u čijem prisustvu vladaju dosada I bezočna otudjenost.

Na filmu proslosti  životi nekih junaka Stanimira Trifunovića postaju teskobna ćelija očajanja I tišine. Besplodni dani opustošenog života šibaju vrelim korbačem raspršenih iluzija, isčezlim bogatstvom I pogrešnim licima.

A onda se u trenu, kojem prethode tolike godine kolotečne običnosti, ražaluje ne samo vlastiti identitet, nego I vlastiti život dotadašnji, nalik na zidanje tišine . Svejedno da li zbog zbog učinjenog ili neučinjenog, koje jednako peče ne samo sećanje već I svakodnevicu. Kao nesrećni doktor Pahlin u čijem je grlu zatočen krik čiji odjek jezdi bespućem njegove duše. Kao Nina, velegradska profesorka koja se naizgled gnuša tog povratka u svoj lagodni,  jedini život za koji zna, pošto je sahranila zapostavljenog  oca u rodnom selu I obezbedila da joj, inače svesnoj ne baš uvek moralnog načina sopstvenog  zarađivanja,  ne propadne ona crkavica kojom se refundiraju troškovi penzionerskih sahrana. Kuću I imanje, ionako, poješće zub vremena.

Kada prestane ljubav, život umire. Mada, ponekad, a u pričama Stanimira Trifunovića I često, život umire baš zato što prava ljubav nije prestala, a ona ljubav koju glumimo nas pritiska I guši I na svakojake misli, more, pa na kraju I neželjena dela, navodi.

Da se opet poslužim njegovim rečima- zašto, uostalom, epilog mora biti uvrežen I klišeiziran?

Srećni su oni, tako retki,  koji u miru žive sa svojom prošlošću I sadašnjošću, sa svojim sećanjima I  mislima I snovima, sa sobom I svojima I svima uokolo, do kraja sopstvenih života. Iz čije tuge proklija najlepši bršljan I zamili grudima, propne se sećanjem I okiti čitavu prošlost najlepšim uspomenama. Pa ih ni sećanje na miris dragih davno isčezlih ljudi ne tišti I ne peče, već raduje I obliva ponosom. I bol, onda, postaje anđeo čuvar.

Zbog svega toga valja s posebnom čitalačkom pažnjom uroniti ne samo u knjigu Stanimira Trifunovića- nju je, I pored one težine koja vam pritiska dušu, ipak lako pročitati; valja nam s posebnom pažnjom  zaviriti u duše njegovih junaka, kako se nikome ne bi ostvarilo da “život protiče kraj mene, a mene više ne uznemirava”. Jer u tajnim škrinjama svakoga uma postoji bar malo mesta za opomene koje nam Stanimir Trifunović u svojim pričama daruje kao neprocenjivo blago za očuvanje sopstvene uspravnosti u svetu tako brzo I lako naviklom na greške I grehe, ali ne I na njihove zakasnele posledice u danima kada počinju da iskaču demoni samoće isprovocirani u velikoj meri davnim zapisima iz beležnice prošlosti.

Predlažem vam da tragate za skrivenim porukama Stanimira Trifunovića u njegovoj zbirci priča “Prepoznavanje”. Svaka  koju dokučite oplemeniće vaš život spoznajom da je tako lako skrenuti neželjene tokove života I da tuge pretvorite u radost- samo onda kada nemate čega da se stidite u svojoj prošlosti.

A to je I onaj tračak tako opipljive nade s početka ovog mog teksta.

***

ЗНАО САМ ДА СТАНИМИРОВЕ ПРИЧЕ НЕ МОГУ “ПРЕЛЕТЕТИ“

(приказ књиге Дејана Златића)

Када је до мене стигла збирка приповедака “Препознавање“ Станимира Трифуновића знао сам да се она не може прочитати онако “успут“ и на брзину. Читајући постове на његовом блогу схватио сам да је реч о интелектуалцу богатог знања и искуства, али и човеку који има бесконачно богат фонд речи и велики списатељски дар. Читање ове књиге тај утисак није променило, већ напротив, само учврстило.

Али, не бих сада овде да давим неким опширним уводом, па ћу прећи одмах на ствар – како сам доживео ову збирку приповедака.

Пре свега, Станимир је писац који је стасао на руској школи: утицај руских класика је очигледан, али, колико год то претенциозно звучало – он није копија, он је свој, он је оригинал, а стил његовог приповедања толико је добар да сви они који су читали Чехова или Гогоља могу само да скину капу и кажу да Станимир једнако успешно дочарава тананост људске душе, њене немире, сумње и преиспитивања у свакодневици која уме да буде тако сурова. У складу са том руском школом, у Станимировим причама нема никаквих велеобрта, никаквих спектакуларних “хепи (или било каквих других) ендова“, не. У њима има “само“ живота. Оног обичног, наоко једноставног, а тако сложеног и многим околностима и (не)делањима стешњеног, сумњичавог, тегобног живота.

Издавачка кућа „АЛМА“

Да се не лажемо, за читање Станимирових прича потребно је обезбедити неке предуслове. Потребна је концентрација и мир. Не зато што не можете да пратите радњу и не зато што ћете ту срести на хиљаде ликова којима не можете да попамтите родбинске и све друге односе, не… Не ни зато што се у њима догађаји смењују као на траци, не ни зато. Већ зато што је свака реченица пуна набоја, живота, свака живи своју малу бравуру коју би било штета пропустити. Зато се мора бити непрестано на опрезу, јер је свака реченица прича за себе. Они који ишта пишу, као и они који су то бар покушали, знаће о чему говорим када се сусретну са тим “причама у причи“.

И опет као у руским филмовима, овде нема ни мало Холивуда: нема искључиво добрих и лоших момака, нема “позитиваца“ и “негативаца“, нема бесмислене црно-беле стварности у којој је све јасно и у којој се све зна. Нема, просто зато што ни живот није такав.

Ко воли просту причу, заплет, расплет и срећан крај, нема разлога да се прихвати читања ове књиге. Она му ништа од тога неће донети. Станимир Трифуновић не бави се површним стварима, он копа по дубини. Он је прозни рудар, скицира слојеве сваком свом лику. Јер сви ми и јесмо такви. Фасада, па први слој, па редом… Све до голе душе. А она обично није тако анђеоска каквом је замишљамо, мада бисмо волели да је таква.

Читајући Станимирове приче имао сам осећај као да ми неко, онако у пролазу, тек овлаш, као летке пружа листове отргнуте из неког великог споменара, и онда се окрене и оде, незаинтересовано, пуштајући ме да се сам суочим са садржајем и не хајући за то шта ћу ја тамо видети. Као да зна да ће свако тамо срести делић себе, своје слутње, сумње, неспокој, као да је то неизоставно и потпуно извесно.

И јесте. Баш је тако.

Право “Препознавање“.

***

УМЕСТО УТИСКА О ЗБИРЦИ ПРИЧА

(приказ књиге Снежане Алексић)

Уместо  утисака, препознавање искрица створених притискањем пера

Навалом разних романа писаних углавном новинарским стилом, последњих година, читаоци  су заборавили да читају а још мање да тумаче класичну књижевност.

Сходно томе урађена је  и рецензија,  обојена субјективним мишљењем ,  недовољно говори о комплексном “препознавању“, које нам писац  ставља на “терет“ као лајт мотив.

У последњем одељку Надживеле илузије јак утицај руских класика, а може се чак  рећи и доминација, Достојевског у првом реду, па Чехова.  Дуги монолози, како спољашњи, покривени привидним дијалогом,  тако и унутрашњи, указују на свесност човека о пролазности живота. Чак и имена или надимци, Аљоша, Нина, Гришка, Тања, наводе да наизглед читамо какво руско дело. У лирском одељку Мук, Станимир Трифуновић је проговорио Јесењиновим језиком и добро познатим присним обраћањем читаоцима  “Хеј, где сте се денули, мили моји“. И мук после читања постаде мој фаворит.

Све приче повезује усамљеност, без обзира да ли живе сами или имају породицу. Повезује их тескоба малог човека, а одмах затим фатализам и бол. Главни ликови, готово у свакој причи, у сукобу су са собом или са другим ликовима дијаметралнo супротних ставова.

Ово је мој скромни допринос Препознавању јер збирка заслужује дубљу анализу врсних познаваоца књижевности.

У сваком случају, препоручила бих свима да прочитају феноменално Препознавање.

Снежана Алексић