Саучесник

…ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ПРОЗЕ

На слици: „Киша на булевару“; Алексеја Зајцева; Фотографија: http://www.artrussia.ru/

Нисам вам ово испричао, а требао бих, канда, јер затребаће вам можда када будете осатали сами. Да, да, потпуно сами. Ви и Ваша тајна. Не, немојте порицати, недолично је такво што негирати у Вашим годинама и са таквим животним искуством. Нема живог бића које није некада било усамљено, а ја бих се чак усудио рећи, нема живог створа који је искорачио из самоће икада, чак и онда када је себе највише тискао међу светину. Сам, самцијат, па, још са тајном. Судбина савременог човека, на жалост, или срећу, како се узме, и јесте живот са тајном, и, видите, у тој околности је смештена и његова узвишена мисија у временима која предстоје. Сачувати нешто лично и за себе само, ако је остало ишта још што није вулгаризовано електронском инвазијом на људску приватност, ако је уопште и могуће сачувати ишта данас, када чување значи скретање позорности на себе и активирање најмрачних сумњи и орвеловских претпоставки. Мисао макар неизречену сачувати, ако је могуће мисао само. Јер, не само да не постоји човек без тајне, већ се особа без тајне уопште и не може сматрати човеком. А, шта је човек, уосталом, до једна велика тајна по себи. И када помније ослушнете јасно можете разабрати њено надмоћно тиховање подно недроједа човечијег. Јер нема тајне без недроједа… Но, да прекинем са овим филозофирантским трабуњањем, видим куда ће нас одвести, и да вам испричам шта сам наумио. А, наумио сам вам одати једну тајну. Не, не сопствену, јер у том би случају било речи о признању. Не, ја ћу вам одати једну тајну недавно  ми поверену, ух, какву само тајну, велику, тешку, претешку, јер не могу  то задржати за себе само, креативну патњу којом она обилује, раскошно и очаравајуће богатство домишљатости бола, немам права да прикривам. Ко сам ја, уосталом, да икога лишавам спознаје која може заварати тугу?