На слици: Уметничка слика Алексеја Зајцева, Девојка на чамцу; Фотографија: artrussia.ru
Не бих ни реч написао ни вечерас, али…
…налетех на YOUTUBE, случајно ваљда, ако је ишта ваљда и још више случајно, на Ђолетов албум „Марим ја“, а он ме рефлексно врати у једну мрачну, задимљену девојачку собу на Миријеву с почетка деведесетих прошлог века, у један тесан и хладан, безмало психоделичан стан на деветом спрату солитера који си невољно и сасвим изнуђено делила са једном ружном и неувиђавном цимерком, у једну отрцану, поњавом прекривену фотељу из првих послератних година у којој сам заваљено седео и по први пут га опчињено слушао. Пушио сам беспоштедно сарајевску Дрину и пио вињак из замрљане шољице за кафу са поломљеном дршком. Она је целе ноћи театрално позирала са муштиклом између кратких и дебелих прстију, извештаченом ватреношћу говорила о бесмислу живота без театра и у паузама бесомучног трактата трапаво и, увредљиво недаровито, рецитовала Пастернака, а ја сам патетично и омамљено понирао у вртлоге процвале Тисе и потајно жудео за тобом. Још исте вечери сам слутио да ће неке ноте немилосрдно и без пардона населити плоднице и плоднице моје сентименталности и да се тог неутаживог, елегичног корова нећу отарасити никада. И видиш, и данас дан, скоро три деценије доцније, кадгод чујем Дивљи бадем или Неверника, или, не дај боже, Бубу Ердељан, у мени болесно забуја носталгија према Београду који ми никада, баш никада уистину није легао на срце.
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 