О искрености међународне заједнице о косметском питању (један другачији поглед)

„Што смо ми више презирали свој народ, да би смо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје европске погледе и убеђења, а они нас, са висине нису слушали, или су с учтивим осмехом, желећи да нас се што пре отарасе, додавали – да их нисмо добро разумели“

Ф.М.Достојевски

     Када је 06.03.2008. године министар иностраних послова Италије, Масимо Д`Алема, на маргинама самита НАТО алијансе у Бриселу, изјавио да „нико не би узео у разматрање проглашење независности Косова да је то био једнострани акт, јер независност није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО“, а потом и објаснио да „Косово није преседан на основу којег друге територије могу унилатерално проглашавати независност, оценивши да је Косово случај суи генерис, пошто је реч о међународном протекторату на којем нема реалног српског суверенитета још од 1999. године“(1), – српски политички ентеријер је већ био драматично поларизован на димензији перцепције Косметског питања и тражења одговора на исто. Док су једни оправдано али нецелисходно инсистирали на територијалном интегритету, други су ирационално и врло осионо промовисали безалтернативну идеологију.

     Руинирање крхког националног консензуса о националним приоритетима, особито, више него дискретне разлике у приступу и спровођењу декларација о Космету усвојених у Скупштини републике Србије у периоду између 2005. и 2007. године, трасирали су пут новим, дубоким деобама не само на терену политичких актера већ и друштва у целини.

     Тешко је, међутим, претпоставити да у то време (2008) српском политичком естаблишменту, односно и једном и другом политичком блоку није било доступно отворено писмо некадашњег потпредседника скупштине ОЕБС, Вилија Вилмера, упућено у мају 2000. године немачком канцелару Герхарду Шредеру у којем први, између осталог, наводи да:

„3) Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи;

4) Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945;

10) У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права;

11) Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана;“(2).

     Реч је о двема супстанцијалним премисама које огољено и арогантно објашњавају праву природу „Милосрданог анђела“ чији кобни лепет крила слушамо данас као реквијем за међународно право и национални суверенитет. Поред бројних мање важних, доминантним се намеће питање политичке, персоналне и друштвене луцидности промотера идеје о игнорисању (ових) чињеница чија робустност сама по себи представља драж на коју се не може не реаговати? Дакле, да ли смо их (европске партнере) заиста погрешно разумели, како рече Достојевски, или, зашто смо свесно саучествовали у отуђивању Космета пристрасно афирмишући ЕУ?

     Чини се да никада у новијој српској историји нисмо добијали јасније и недвосмисленије поруке о правим мотивима и коначним циљевима, већ хроничног, односа дела међународне заједнице према Србији и Косметском проблему, као што се не може не закључити да је сваком иоле разборитом и мислећем појединцу ова позиција ( одлучујућег дела међународне заједнице) била довољан минимум нужних разлога да стави прст на чело и запита се зашто српски политички дискурс у међународним координатама поприма статус мазохистичког чина.

     Ако се сложимо да смо на располагању имали не само историјске анимозитете важних земаља МЗ према Србији и интуитивне претпоставке о њиховим актуелним намерама, већ и дрско конкретне али посве разумљиве изјаве високо рангираних предстваника европске политичке олигархије, намеће се једино логично питање откуд оволико ватрених осуда (током суботњег скупштинског заседања поводом последњих дешавања на Северу Космета) истих (од стране управо оних који су их промовисали као наше јединствене партнере на путу ка евроатланским интеграцијама) због њихове јединствене искрености? Не говори ли, наиме, њихова доследна, вишегодишња, искреност у званичној, интерној и екстерној комуникацији о Косметском проблему о нашој неискрености?

     Од Вилмеровог писма Шредеру 2000. године, преко Д`Алеминих ставова из марта 2008. године и бројних, експресних признања самопроглашене независности јужне српске покрајине од стране не малог броја значајних земаља МЗ, а свакако највећег броја земаља ЕУ, потом бруталног доприноса амбасадора најутицајнијих земаља на постизборне исходе из маја исте године, и слања мисије ЕУЛЕКС у децембру 2008. године, до, током последњих месеци, више пута поновљених изјава министра иностраних послова Немачке Гвида Вестервелеа о томе да су независност и територијални интегритет Косова „неповратни“ (3), као и министра иностраних послова Енглеске Виљема Хејга о неопходности поштовања територијалног интегритета Косова (4), – српска политичка елита заправо у континуитету добија информације које због свог понављајућег карактера више немају никакву обевештајну вредност, и истину говорећи, представљају израз врхунске искрености МЗ.

     И премда је политичко раслојавање и диференцијација на еврофанатике и еврореалисте изоштренија након самопроглашења независности тзв. државе Косово, од стране активних политичких фактора на српској политичкој сцени нема битнијег експлицитног дистанцирања од идеологије придруживања ЕУ, тј. нема отклона који би индицирао напуштање идеализираних представа о ЕУ и двоструких стандарда које негује и престанак манипулисања сопственим народом зарад остваривања власти.

     Зашто су онда српске власти, неке искључиво, неке уздржаније, извесне отворено, поједине дискретно, неке безусловно и безалтернативно а неке условно и резервисаније, илузионистички глорификујући лажне вредности ЕУ срљале у сопствену пропаст и одговарајућим (не)чињењем занемаривале сепаратизам на светом делу сопствене територије? Јесу ли заправо оне биле неискрене и према МЗ и према сопственом народу и нису ли уистину збуњивале и једне и друге? Право питање није има ли одговора на постављено питање, већ, има ли компликованог одговора? И, зашто их нисмо добро разумели? Тј. зашто то нисмо желели?

     ПС. И премда звучи ирационално и готово немогуће, Косметско питање ће поново бити национално окупљајуће. Чак и они који су „приморани“ да пређу пут од вере до вечере, разумеју да је време коначног опредељивања отпочело и да се најзад морају недвосмислено изјаснити. А то значи да није готово. Ништа. И да тек почиње.