ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

3341

Парадокс родољубља, као врхунско начело одговорне оданости сопственом Отачаству (јединствено и аутономно уверење моје  маленкости), иако можда недовољно одговарајућ термин за истицање јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…), представља наивни покушај аутора ових редова да увођењем овог појма у  јавну полемику, поред осталих (ако такви објективно постоје?), промовише још један критеријум ( верујем,  из реда суптилнијих и нијансиранијих критеријума који индицирају стратешки положај појединца у односу на феномен родољубља) за лакше уочавање и јасније разликовање веродостојних, национално-политичких тежњи појединаца и/или група (организација, покрета, странака…) од оних који то нису.

    У основи потребе васпостављања овог појма у друштвени амбијент јесте превасходно непресахла свест о нужности супротстављања лукаво наметнутој и робустно присутној збуњености национа на континууму родољубиво-неродољубиво са јасно уочљивим коначним циљем неоимператора: дизање руку од политичког става и прихватање реалности. Знамо и које.

    Скромно, сматрам да смо још увек доста далеко од одговорне, озбиљне, дугорочне националне политике, и да је стога неопходно сваку морално засновану политичку позицију  штитити и неговати као ретку историјску и друштвену драгоценост и израз високе моралне надмоћности, наспрам инструменталног и принудног политичког деловања као последице подразумевајућих обавеза које проистичу из дужности поштовања писаних норми. И управо по тој специфичној карактеристици моћи ћемо, поред осталог, да судимо о учесницима у нашем политичком миљеу и нашим надама о коначној судбини не само наше територијалне целовитости већ и српског националног питања уопште. Скромно, дубоко верујем да ћемо појединце које краси историјско-национални идентитет пре свега познати по одустајању од свакодневног, опсесивног и ритуалног понављања фраза а првенствено узгредног позивања на Устав и остале форме друштвених уговора.

sara-31

     У овој правно-јеретичкој позицији (која једино не значи позив на игнорисање или промену Устава, напротив) смештен је парадокс наше актуелне политичке драме и коначно, сами парадокс родољубља.  Елем, оног часа када се политичка класа уопште а особито она која је на челу државе ( не само сада, већ иначе) окане сувишног и јаловог гласнозборења о Уставу као подштапајућој форми која је обавезује на заштиту територијалне целовитости земље и свако друго национално просперитетно деловање ( доводећи нас пренаглашеним позивањем на Устав у оправдану сумњу да би од националних интереса одустала истог часа да нема уставних ограничења која је у томе спречавају – јер Устав је, попут свих осталих правних аката, скуп регулатива које уређују положај државе у односу на људске слабости) и пређе на историјска, вредносна и морална начела због којих је посвећена националној и државној рехабилитацији, можемо бити сигурни да имамо метафизички профилисану власт. И да је потпуно „упала“ у „клопку“ парадокса родољубља. А то значи да је заиста угледала унутрашњу светлост и унутрашњу лепоту борбе за добробит национа те да је њена цена (владајуће класе) мизерна у односу на цену Отаџбине. А то је корак даље од страсне властохлепности. Мали за политичку класу а велики за Народ и земљу. И њихову будућност.

Advertisements

12 thoughts on “ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

  1. Много категорија које би морале подробно да се објасне, нарочито зато што аутор говори да се ради о његовим „јединственим и аутономним уверењима“. Поетичан текст, са изласком у естетику, али за есеистику би требало више објективности.

    Свиђа ми се

  2. Поштовани Душане, добродошли на Плетеније словес.

    Немам разлога да противуречим Вашем коментару. Есејистички приступ (који и није био моја књижевна амбиција) претпоставља једну врсту експерименталног дизајна са не малим бројем почетних становишта које ваља проверавати и доказивати и са те стране можда и има провокативних обриса есеја. Оно што треба да буде мисија овог чланка јесте покушај да се започне процес проблематизације морала у политици и његове нужности и оправданости у истој.

    И заправо, овај текст је у основи смештен у простору психологије морала где мене интересује, ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. Желим, дакле, да кажем да постоје психолошки склопови, структурална својства у виду сложених, комплексних димензија или нешто специфичнијих црта личности који доминантно детерминишу опште суђење и понашање појединца, односно, олакшавају или отежавају понашање у складу или нескладу са моралом. Морални избори, дакле, не проистичу из друштвеног уговора и социјалних норми, односно осећања дужности, како веле „друштвенисти“, већ проистичу из нечега што се може интерпретирати каo (нe)доброћудни темперамент. А то је у подручју морала.

    Свиђа ми се

    • Baš tako. Kada smo kod moralnih normi, meni je posebno zanimljiv fenomen odnosa prema Nediću. Većina onih koji se danas tako rado pozivaju na “realnost“, ušuškavajući se tako u sklonište na liniji manjeg (čitaj nikakvog) otpora koja ih spušta na dno sa koga se, estetski manje-više, ali etički vrlo teško isplivava, obično se gnušaju Nedića i njegove uloge u tadašnjoj “realnosti“… Zarobljeni u nekom kvazielitizmu, veruju da su intelektualno superiorni, pa meni nije jasno kako ne primećuju da te dve stvari, u moralnom smislu, ne idu zajedno…

      Свиђа ми се

      • Довољно је и то што Сте овај текст стрпљиво прочитали. У њему је апстрахован сав емоционални и историјски доживљај родољубља који би морао бити претпостављен пукој форми која проистиче из „слова на папиру“. Све до часа док унутрашњи (родољубиви) императив не буде пртио однос према држави и Народу, никакав акт неће бити довољно снажан да изнуди сопствено поштовање.
        Захвалан на уочавању овог текста.
        Срдачно,
        С.Т.

        Свиђа ми се

  3. Повратни пинг: САУЧЕСНИК | фбр монитор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s