О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније; Фотографија: facebookreporter.org

На слици: Повлачење српске војске преко Албаније;
Фотографија: facebookreporter.org

Свако несмотрено релативизовање, игнорисање или негирање историјске перспективе у сагледавању генезе српске косметске драме ( и не само косметске, већ свих за последњих стотину и више година ) не представља само пуко прихватање арогантно наметане реалности нити тактичко афирмисање ирационалне антиповесне снисходљивости у тобожњем надмудривању са империјалним експанзионизмом планетарног господара, већ надасве робустни, стратегијски механизам гашења националне свести и ућуткивања историјског гласа српског Народа. Ово потмуло али хармонизовано становиште безмало целокупне домаће политичке елите, на жалост, постало је не само опште место у свакој анализи актуелне државне политике према врху овоепохалног леденог брега вишевековне косметске санте леда, већ превасходно парадигма угрожавајућег вредносног система чија мрежа кобних последица добрано урања у тајанствени народни мук до самог националног крика, претећи да и њега учини тривијалном историјском ефемеријом…

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

На слици: Манастир на Космету; Фотографија: vaseljenska.com

Ако смо, међутим, стицајем различитих геополитичких и унутарнационалних околности и принуђени да узмакнемо на резервни правнопилитички положај и посматрамо пострадање нашег Народа на Космету са безбедне антиисторијске дистанце, чиме ћемо образложити и како оправдати необјашњиво одсуство елементарне људске, националне и историјске солидарности са голготом кроз коју је потоњих година провучен не само наш мучени род на Космету, већ и целокупна Отаџбина, и напослетку – сва узвишеност видовдански кодиране националне историје?

Ако смо, елем, и закорачили преко Везировог моста нашег доба, јесмо ли били приморани да затонемо и у оне мутне и хладне дубине вредносног глиба који је загасивши и појединачни и колективни морални рефлекс окупирао не само наше основне егзистенцијале постулате о правди и равноправности, и хумане перспективе о припадности, солидарности, подршци и помоћи, већ и крхке остатке историјске свести, и саму идеју о Слободи?

Шта нас коначно, и као појединце и као друштво, тако снажно спречава да гласнозборимо о кртакотрајној привремености постојећих прилика и отимању нашег светог Космета? О извесном и правичном повратку повести у склад са истином која последњих година више жуди за нама него ми за њом? Оној истини јединој и страшној о којој ми, са државом на челу, морамо непоколебљиво да сведочимо, као што управо и доследно, на жалост, сведочимо сопствену посусталост и изнемоглост до граница које неумољиво асоцирају на егоистичну, кукавичку подвојеност од сопствености и свог Народа.

Какво зло још да нам се деси па да бестидно и пркосно усправимо чела и запевамо о Слободи Отаџбине како то мало ко уме и баш зато и нас хоће да утихне? Да запевамо громко и једнодушно, свесни дужности своје пред потомцима и обавезе према прецима оном древном мелодијом која са колена на колено преношена одзвања не само нашом већ и слободарском прошлошћу целокупне цивилизације, спремни на то да ће њен милозвук морати да одјекује и нашим душама и нашим срцима дуго, дуго… Макар и дуже од нас самих.

На слици: Сцена из филма "Андреј рубљов", Андреја Тарковског из 1966. године; Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

На слици: Сцена из филма „Андреј рубљов“, Андреја Тарковског из 1966. године;
Фотографија: http://blog.dusdincondren.com/

Advertisements

32 thoughts on “О СЛОБОДИ МОРАМО ПЕВАТИ

  1. Zapravo, ja sam ubeđen da se velika većina Srba slaže sa ovim, te da već pevaju jer više nemaju kud. Problem je u stvari to što mi mislimo da Srba ima puno više nego što ih je zaista. Ne verujem da se naš broj meri čak ni u stotinama hiljada. Milioni su misaona imenica. Dakle, ostalo nas je jako malo. Možda za pod Onu krušku.

    Свиђа ми се

  2. Некад сам говорила да нас има, али смо лоше организовани. Лошије од оних који поклањају, арче, аминују отимачину и злочине. И да се зато чини да је њих више. Да смо ту, да „семе Лазарево“ није изумрло, да смо и даље онај исти народ који слободу цени изнад свега, који Отаџбину волим сваким делом свог бића.
    А онда сам се суочила са реалношћу и схватила да то баш и није тако. Бар не кад је у питању већина. Знаш, много је оних којима у крштеници у оном делу „Националност“ пише „Српска“. Нажалост, већини је то једина веза са Србијом, српством.
    И сложићу се са Облогованим. Срби већ певају јер немају куд, немају избора. Проблем је што је Срба мало. Ни приближно броју који би желели, који је некад био.

    Свиђа ми се

    • …Бејах сведок истинске љубави према својој земљи и заједништва у настојању да се одбрани право на сопствени избор, и на живот, у крајњој инстанци.
      Нећу износити детаље који вероватно не интересују значајан део публике, ни о месту, ни о разлозима који људе држи на окупу већ безмало четири године, само ћу истаћи да од детета предшколског узраста до веома старих особа, сви углас певају старе, родољубиве песме настале током периода диктатуре, опредељени за Слободу и сигурни у коначни успех.
      Песма коју постављам је она коју су сви на концерту отпевали са самопоуздањем и вером од које сам се јежио.
      …и питао све време, колико нас у Србији зна да отпева националну химну, или Востани Сербие?

      Поздрав.

      Свиђа ми се

    • Поштовани Јоване,
      Са колена на колено ИСТИНУ о Коемсту и Отаџбини. Непрекидно.
      Кроз поезију, прозу, музику… симболима… у школи, у биоскопу, играницама, фабрикама, парковима, стадионима, на улици…
      На сваком месту…

      Свиђа ми се

  3. Neverovatan utisak ostavljaju tvoji tekstovi Stanimire – bar na mene.
    Način na koji pišeš je neprevaziđen, a o težini, i dubini napisanog neću da govorim…
    Neću te nominavati ni za igru 😉
    Samu ću skinuti šešir, i pokloniti se!
    Pozdrav!

    Свиђа ми се

    • Жив био, здрав нам се вратио…
      … Ти, међу нама најбољи.
      ПС. Нисам са усхитом прихватио учешће у „номинацији“, али добро… и, уствари, не разумем ту игру. Признајем…
      ППС. Рече Ти једном приликом: „…Са колена на колено…“ Ето, то нам преостаје…
      СРЕЋАН ПУТ.

      Свиђа ми се

  4. Život je duboko nepravedan, ali glavom u zid ne vredi. Glava boli, zid – neokrnjen. Nije slabost i sramota odustati pred, očigledno, nadmoćnim neprijateljem. Možda promeniti taktiku. Postoje razni vidovi borbe. A sloboda…da li nju određuje administrativna granica jedne države ili ime komada zemlje ili…? Pozdrav!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s