Жртвовање

На слици: Ланци; Фотографија: anglicansablaze.blogspot.com

Нема тамница, пријатељу. Не посрћи и не клечи. Негве су створили они који су разумом клонули а духом нису проклијали те су и сопствене душе оковали најдубљом бедом и скучениошћу. Зато баш и верују да свако мора бити духовно скврчана наказа и остати вечно спутан.

Али, ти не заборави, слободарски рефлекс највеће је човеково богатство и најплеменитије ропство. Да, управо ропство. Не замери што га тако називам, пространству такве унутрашње лепоте и размерама њеног пркоса претесни су и недостојни термини попут љубав, тежња, жудња или стремљење ка слободи… Тај се осећај, наиме, не може ни развијати, ни неговати, ни васпитавати, он мора иманентно постојати, а то значи да се са њим рађаш (или не). Он је једини твој дар. О, да, једини, веруј. А, он, драги пријатељу, захтева апсолутну помност, потпуну и безусловну оданост, исцрпљујуће и понекад безнадно служење идеји до потпуног одрицања и самоодрицања. Понекад чак, запиташ се може ли се ишта више дати и још колико жртвовати, када у највећој тишини и са усхитом разумеш да лепота топло пламти, да се ватра нежно разбуктава и да нема барикаде коју не можеш прескочити, јер граница је дубоко у теби.

А, можда ни тамо.

Inspired by Wizard Transfer