Има ли патологије у пристајању на неслободу?

На слици: Сцена из филма Сталкер, Андреја Тарковског; Фотографија: https://www.bastabalkana.com/

…Извод из текста

…Да бисмо разумели зашто појединац прихвата или толерише неслободу и ауторитарне односе у друштвима која већ јесу ауторитарна ( ако уопште постоје демокртаска друштва?), морамо поћи од логичне чињенице да су ова друштва агресивна, да их одликује велики степен репресије према неистомишљеницима и непријатељства међу појединцима. У оваквим друштвима агресивност изазвана аутократским вођством дифузно се шири међу члановима друштва, системима, подситемима, групама и појединцима. Али зашто је већина пасивни посматрач? Није неоправдано претпоставити да неки субјекти ( од појединца до институција ) једноставно не желе да се супротставе. Њихова потреба  за супротстављањем насиљу је потиснута, ослабљена или је уступила место потреби за неким обликом учешћа у насиљу. Ово становиште полази од става да је ауторитарна клима патолошки феномен, да своди услове људске егзистенције на минимални ниво, гајећи, уместо развојних потреба, ривалитет међу члановима друштва, активирајући агресивност и непријатељство, и изазивајући одбрамбене реакције, укључујући агресију, ради заштите основних услова егистенције ( хлеб пре слободе ). Ауторитарни режими се дакле одржавају захваљујући апатији чланова друштва и њиховој себичности, односно веровању да репресија система неће погодити њих саме. То свакако значи да већина чланова друштва не жели неслободу али да је трпи јер нема довољно храбрости и способности да ваљано суди о могућим последицама неслободе. Међу њима има и таквих који се на различите начине супротстављају али су по правилу исти означени као узрочници кризног друштвеног стања.

Питање зашто људи толеришу насиље ауторитарног режима и пристају на неслободу, најчешће постављамо касно. Идеја да цео народ може бити одговоран за ауторитарни режим и неслободу највише и/или једино због тога што је био пасиван на почетку настајања ауторитарних односа често је поткрепљена изјавама појединаца који су у време настајања фашизма веровали да терор не може да траје дуго, или да је, пошто сами нису погођени, најбоље да остану по страни.

Близу смо истине, дакле, ако кажемо да читаво друштво учествује у развоју и одржавању ауторитарних односа и да је зато одговорно за њих. Пасивност и стајање по страни нису супротност прихватању ауторитарних односа и нису одбрана од неслободе. За освајање или одржавање слободе неопходна је стална борба, непрекидан психосоцијални тонус и тежња да се слобода брани. Пасивност и стајање по страни доприносе развоју тираније. А то значи да нисмо показали солидарност према онима које ауторитарне снаге угрожавају и да има много истине у Рустовљевој динамичкој парадигми да је национално јединство основни предуслов за трансформацију друштва из ауторитарног у демократско.