У поверењу са НУЛТИМ СЛУЧАЈЕМ

IMG_20211203_113938_HDR

 

…“Ко од нас иде боље, то НИКО не зна“

По Платону, „Одбрана Сократова и смрт“

ЦИНИЗАМ У СЛУЖБИ ПСИХИЈАТРИЈЕ

(приказ књге Снежане Алексић)

„У почетку је пре-дат као део колектива

и тек на њему је да се изгради као појединац.“

Серен Кјеркегор

 

„Плашећи се да ће једино она остати нормална, морали да предузму нешто у вези са тим. ГРУПА је одлучила да је убаци у ПРОГРАМ ЗАШТИТЕ. Нико се није питао од кога је требало штитити, али сви су знали да није нормално бити нормалан.“ 1

Ја нисам nomen nescio.2

Човек је јединка. Требало би и да приступ човеку буде јединствен.

Станимир Трифуновић је одлучио да свој небични подухват сакрије иза првог лица множине, иза мишљења групе људи. Кад кажем група, замишљам елиту која својом стручношћу стоји иза тог назива. У Нултом случају, група посматра, слуша, бележи, пита али не осуђује, не даје закључке, не лечи. Пре ће бити да тражи извесну „нормалност“ како би оправдали своје колективно аминовање постављених дијагноза.

Група нема став већ само ређа чињенице онога што види, фактографски поређано, без емоција, без објашњавања поступака ликова. У зависности од ликова, множина се поставља цинично, сниходљиво, субјективно, објективно, али само у спољном држању. Правих закључака нема. Немогуће је да се не питамо: ЗАШТО? КАКО? ЗБОГ ЧЕГА?

Без обзира на богатство добијених чињеница, у етру остају да лебде несувисли поступци ликова који се препилићу са нашим питањима. Својим активним учешћем увучени смо у приче из неколико разлога.

Први – морамо да следимо ток изузетно дугачких реченица да не бисмо изгубили смисао.

Други – постајемо део множине која учествује у пројекту.

Трећи – слушамо, посматрамо, бележимо, климамо главом, али, што је најважније, ћутимо.

Четврти – постајемо сведоци неочекиваним, али вероватним догађајима.

Мишљење задржавамо за себе, јер оно је већ формирано на основу унапред научених корака за препознавање карактеристика и специфичности појединих „болести“.

Чињеница јесте да је лакше тимски постављати дијагнозу него деловати самостално. На тај начин смањујемо осећај одговорности до потпуног губљења тог осећаја. И ето нас, мало по мало, несвесно, колективно одговорни како за почињено тако за осуђено дело. Ипак, испод све те множине, написано невидљивим мастилом, препознајем Станимирову борбу и скретање пажње на аномалију у свим друштвима – приступ менталним болесницима, јер питање нормалности је глобални проблем.

Ако све ово прођемо, лако ћемо уочити да се испод првог лица множине крије Ја – Станимиров видљиви печат – жеља да се невидљиви људи не забораве. Ни невидљиви људи, ни они који су указивали на њих као појединце а не као множине које се треба елегантно решити.

Тако да ако „Сигурни знаци смрти нису неопходни за констатовање престанка живота“, онда ни Нулти случај неће бити једини неопходан за доказивање да би требало нешто променити.

„Психијатрија, у служби заштите државе, а не особеног појединца. УВЕК је то била. Зато је НУЛТИ СЛУЧАЈ велики омаж антипсихијатрији и њеним најзначајнијим представницима: Куперу, Лангу, Сасу…“3

1. Прича Програм заштите објављена на блогу https://sarkazamsarkazam9.wordpress.com/
2. Латински назив за Н.Н. лице.
3.Станимир Трифуновић, https://sarkazamsarkazam9.wordpress.com/2021/07/14/program zastite/#comments

9 thoughts on “У поверењу са НУЛТИМ СЛУЧАЈЕМ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s