-Стевановићу…Стеевааноооовићу… – звони ходником треће пешадијске чете гарнизона Здравко Челар на обали питоме Укрине. То, споро и банатски развучено, ћата Малешев Зоран дозива голобрадо момче из једне подкосмајске варошице. Шумадинац у лежерним валовима познатог гласа препознаје несвакидашњост позива и осећа да ваља пожурити у канцеларију доброћудног дебељка.
-Види, овако, Стевановићу – започиње стара војничина док му широко, румено лице шара шеретски осмех – добио си два писма, али у једном се налази непознат чврст садржај. Капетан је инсистирао да коверат отвориш преда мном, а ја ћу му реферисати о садржају чим се врати са састанка.
Невољно сатеран уза зид, жутокљуни војничић са зебњом окреће пошту у својим рукама, узбуђено опипавајући прстима пошиљку констатује име своје драгане на задњој страни, а потом пажљиво цепа ивицу уже странице. И док покорно и затечено из отвореног писма вади ред чоколаде, на излизани астал и некако баш под нос налакћеног ћате пада комадић розе хартије следеће садржине: „Грицни ме… Воли те твоја Марина“.
-Добро, добро, Стевановићу, све је у реду – умирујуће закључује добродушни, дежмекасти банаћанин подижући поглед ка голобрадом Шумадинцу. – `Ајд, сада, бежи.
Стевановић гура чоколаду и цедуљицу у џеп и жури да се изгуби. На вратима га зауставља познати глас.
-Стевановићу, заборавио си друго писмо.
Збуњени момчић узима писмо и почиње да га отвара.
-Нека Стевановићу, не мораш преда мном.
Стевановић излази у ходник и отвара први прозор на који наилази. Пали цигарету и чита: „Мили мој, сретох данас Марину у Пекабети. Каже, хоћу да изненадим Драгана, послаћу му ред чоколаде у писму. Шта мислиш, коју да изаберем?..“
…Сутон се самоуверено надносио над Дервентом. Са Укрине су пристизали ројеви комараца, а са гарнизонског разгласа се разлегао јецај једне жене које давно већ није било.
ПС.
- Марина ради у приватној стоматолошкој ординацији као стоматолошка сестра. Удата је и мајка четворо деце.
- Девојка чије име није поменуто гради каријеру на једном од факултета Београдског универизтета. Брачни статус – непознат.
- Бивши војник Драган Стевановић се већ осам година налази на евиденцији тржишта рада као технолошки вишак. Сина јединца, студента друге године драмских уметности, школује лепећи плочице по туђим купатилима. Разведен већ скоро две деценије.
- Зоран Малешев, негдањи ћата, ради као директор поште у једном лепом градићу у Банату.
Ех…(враћам ти два слова мајсторе, мало светлија додуше)
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Хвала, хвала.
Поздрав из старог комшилука.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Da li zbog umora ili… tek, zbuni me malo. Pa sam dvaput čitala.
Ima toga, ima… ali nema ovako dobro napisanog.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Хвала Негослава!
Ово је комплимент на који нисам могао да останем равнодушан.
Поздрављам!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
🙂 Originalna ideja svakako.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Ипак, дакле, није превише замршено.
Хвала Тања на лепим речима!
Поздрављам!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Дивна причица, која ме је погодила из разлога што је ријеч о Дервенти.Помало затечен, али и узбуђен остајем изненађен дасе име Дервенте још увијеки вуче негдје по архивама и списима, цедуљицама, записима и слично широм бивше Југе. Да, како тужно, сад смо на квадрат неколико километара стијешњени ту између Укрине и Саве,а гарнизона дервентског нигдје више онаквог какав је био. Хвала на дивној причи.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Савко, много пута сам стајао на мосту и гледао у зелену Укрину, а онда хитао у касарну са врућом“завијушом“ у џепу.
Надам се да ћу некада опет, застати на мосту и уздахнути дубоко.
Срдачно поздрављам вас и Дервенту из далеког Крушевца.
ПС. Хвала Вам на посети и лепим речима.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Eh, da…Onako kako to samo ti umeš da ispripovedaš 🙂
Svako dobro S.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Валентина, ХВАЛА!
…Идемо даље.
Срдачан поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Oklizne se čovek pa udari glavom u pločice. Al tako je to kad se sedi na dve stolice.
Pretpostavljam da sad gricka nokte. Odličan, osvežavajući post. Pozdrav. 🙂
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
Ово са „две столице“ си мислио на војника Стевановића?
Иначе бих помислио да се односи на…
Жив био Пиксел!
Поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dobro si pomislio Stanimire.
U startu je baš ta misao bila osnova komentara, ali sam onda komentar skratio.
Ako neko može da „uhvati“ moje misli – onda si to ti.
Ali ti to odavno znaš.
P.S.
Ugrabio sam malo vremena da skoknem do wordpressa, pa reko: ajd’ da se javim.
Inače sam veoma zauzet i premoren, ali tako valjda i treba da bude…
Živ bio. 🙂
Свиђа ми сеСвиђа се 2 people
Čudne su ljudske sudbine, kako bi se to u narodu reklo.
Život pred nama otvara mnoge puteve, a završimo u konačnici na nekom, izabranom
ili namerom našeg Tvorca određenom putu, često iznenđeni i u čudu šta nam se sve događa mimo naše volje i planova … kako god, ali u svakom slučaju u nemogućnosti
da obnovimo nestalo vreme …
Lepo. Pozdrav.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Шта би рекао Марсел Пруст за овај коментар? Врерујем да би му се јако допао. Као и мојој сићушности, уосталом.
Поздрав Анета.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Kratko, ali veoma jasno. Odlično, Stanimire. Žao mi je Dragana. Čudne su te ljudske sudbine i priče koje život priča. Baš čudne.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Драги М.,
срећан сам када свратиш на овај блог, и не би ми засметало и да напишеш најпогрднији коментар на пост. У име будућих времена, срдачан поздрав!
С.Т.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Tu sam ja, prijatelju. Uvijek vrebam iz prikrajka. Možda ne ostavim uvijek komentar, ali sam tu 🙂 Srdačan pozdrav, M.
Свиђа ми сеСвиђа ми се