…Из необјављене поетске прозе
На слици: Сцена из филма „Носталгија“ Андреја Тарковског из 1983. године.
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com
Урања сутон у наше самоће…
Као змија хладан.
Гладан?!?
Можда…
Кроз одшкринута окна тишине ветар шуми бешумно доконим сечивом свакодневице.
Куца сат, посве нестварно…
И док се обрачунавам се са речима и раскринкавам бекства, не знам да ли спаваш…
Или прелиставаш јутра.
Тек, мене хвата сан… и некакав подмукли страх.
Напослетку,
Испод неких непознатих кровова, док сенке ликују, можемо ли (уопште) о нечему причати?
У Београду, 1993.
ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС 
„…не знам да ли спаваш…
Или прелиставаш јутра…“
„прелиставаш јутра“… чаробно!
п.с. музичка подлога је сјајна…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Прелиставање јутара или неумитна игра страха и наде.
Поздрав за ИВИНСВЕТ.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Pridružiću se Ivi. Ceo post je ostavio utisak, i krovovi, i pričanje kroz S&G, ali ta jutra su posebno upečatljiva. 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Па још јулска…
Поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dokono sečivo svakodnevice – nekako, tupimo ga ovakvim postovima…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Исправно схваћено, Негослава!!!
Али, забога, сасвим је реално да се (коначно) чује и понека критичка нота на постове које лансирамо у етар.
Поздрав до новог сусрета.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Uh, da ne budem shvaćena pogrešno, ovo je kompliment.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Simon & Garfunkel – The Sound Of Silence
Definitivno biramo ploče sa iste police…
A ova tvoja tišina u trouglu reči, slike, i muzike, besprekorno dodaje i četvrtu dimenziju.
Vreme.
I bez obzira da li je prošlo ili sadašnje, opisani trenutak, istrgnut iz vremena je trenutak
nastanka „dve tišine“.
Ja sam negde između reči i ćutanja, a ipak sam se odlučio da ostavim komentar.
Moj naklon.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Добро уочено, добри друже!
ВРЕМЕ!
Омеђено тишинама.
ПС. Остај здраво и не замери што наруших Твоју „тишину“.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
U jutra se budimo s pravom dozom zaborava, koji umrtvi strah makar na nekoliko trenutaka, dok um ne ovlada našim daljim prolaženjem kroz vreme.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
А, кроз време се мора корачати истом оном снагом којом оно корача кроз нас.
Још када бисмо могли остати хладнокрвни попут њега…
Поздрва за ПЛАВУ БАКЛАВУ!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
U stvari, ne moramo nikuda ako naučimo da budemo SADA. Ne moramo ni biti hladnokrvni, dovoljno je da prevazidjemo strah. Tako malo je potrebno, a tako je to teško dosegnuti.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
I – zaboravih da zahvalim i da uzvratim pozdrav. Eto nadoknadjujem.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Kako hladno potkrovlje.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Тужна прича -песма о свакодневници. Тишини која смета. А песма, то је моја омиљена песма, често је слушам. Браво за цео текст!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Захвалан на лепим речима.
Поздрав Радо.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Neverovatno … pred spavanje me uhvati uvek neki nemir da ne kazem strah a onda „U jutra se budimo s pravom dozom zaborava, koji umrtvi strah makar na nekoliko trenutaka, dok um ne ovlada našim daljim prolaženjem kroz vreme.“ što kaže Plava … ima nas mnogo sličnih … dobro je to … valjda
Свиђа ми сеСвиђа ми се
…И више него што претпостављамо.
Поздрав Бане.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Sam po sebi glagol šumiti mora da zvuči. Ovako rečeno ‘šumiti bešumno’ čak i odjekuje.
Jasno mi je šta si želeo da kažeš.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Управо тако, ОДЈЕКУЈЕ…
Поздрав.
Свиђа ми сеСвиђа ми се