АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР

Прича о малолетничкој делинквенцији није ни кратка, ни једноставна, ни лака. То је прича о неуспесима, промашајима, занемаривању, злостављању, патњи, о томе како смо заказали, а не како смо успели. Не само као друштво, већ и појединачно. Ипак, ако хоћемо да бринемо о нашим младима, не смемо заобићи ни оне који су најугроженији – а ту спадају и млади који су у сукобу са друштвом и са законом. Они су често, не и по правилу, жртве злостављања и занемаривања, неодговорног или неадекватног родитељства, личних недостатака, економских неповољности и друштвене небриге. Антисоцијално понашање, синтагма којој се у новије време, захваљујући њеној терминилошкој свеобухватности,  даје предност у односу на термине „преступништво“, „делинквенција“… ( о чему ће бити више речи у тексту) – није толико резултат слободног избора младих људи, колико последица њихових сужених могућности. Њима треба помоћи, а не, тек тако их казнити – ако ни због чега другог (њих првенствено), а оно због властитог нарцизма, јер осуђујући њих, ми осуђујемо и нашу небригу, равнодушност и избегавање одговорности.

Поздрав који међусобно размењују два ратника из Масаи племена када се сретну не гласи: „Како си“?, нити: „Шта има ново“?, већ гласи: „Како су деца“? Питање наше теме гласи, „Како су наша деца“? И још конкретније, „Да ли су и млади у сукобу са законом, такође, наша деца“? Ако је одговор НЕ, онда је сувишно и цинично да постављамо питање, „Како могу да чине ствари против закона и против људи “? Јер, управо како можемо ми, тако могу и они. Разлике нема, ни пред законом, ни пред богом, а ако је и има, штета је на страни нас одраслих. Ако је одговор потврдан, онда смо на добром путу да разумемо болне животне приче младих који су закорачили странпутицом, а то значи да смо спремни да им помогнемо да се из погрешних околности врате у друштво као продуктивни чланови.

Елем, уводни текст ћемо започети (и окончати) појмовним одређењем феномена малолетничке делинквенције и њој придружених и сродних термина, односно одговарајућим терминолошким разјашњењем појмова које ћемо користити у даљем тексту.

  Поштовани посетиоци ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС,

Пре него што наставите са читањем овог текста желим да Вас обавестим да на списку који следи можете пронаћи доста сродних, теоријски и практично повезаних садржаја са актуелним чланком.

Кликом на одговарајући наслов остварујете директну везу са конкретним текстом.

ХВАЛА што читате ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС!

  1. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део

  2. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, други део

  3. РОДИТЕЉИ, ИЗДАЈТЕ ЕФИКАСНА НАРЕЂЕЊА

  4. ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ

  5. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ

  6. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, други део – НЕЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

  7. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, трећи део – ЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

  8. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, четврти део – ТЕХНИКЕ КОНТРОЛЕ БЕСА

  9. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР

  10. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

  11. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, трећи део – ДВА ТИПА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

  12. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

  13. АНТИСОСЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, пети део – ЗАШТОТНИ ФАКТОРИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА

  14. РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ, први део

  15. О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА, други део

  16. У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

МАЛОЛЕТНИЧКА ДЕЛИНКВЕНЦИЈА  Критична разлика између делинквенције и осталих девијантних, тј. проблематичних понашања и стања јесте – закон. Делинквенција подразумева кршење законских норми, а то значи да је делинквенција одређена првенствено правним прописима земље. Уз уобичајене законске одредбе које се односе на кривичну одговорност одраслих, у већини земаља постоје и посебна правила везана за криминалитет деце и адолесцената. У основи ових правила стоје три претпоставке: 1) Услов да се нешто обележи као кривично дело јесте да је особа барем донекле одговорна за своје понашање из чега произилази да се понашање детета, које често није у потпуности свесно последица својих поступака и има смањене могућности самоконтроле, не може третирати исто као и понашање одрасле особе. 2) Детињство и младост представљају период развоја индивидуе у којем млада особа није сасвим формирана, те је и подложнија утицајима него одрасла особа, из чега произлази да је отворенија и за адекватне васпитне утицаје који могу допринети њеном успешнијем интегрисању у друштво. И најзад, 3) млада особа у периоду адолесценције ужива једну врсту друштвеног мораторијума која подразумева период одлагања, закашњења преузимања обавеза од стране младих кроз провокативну разиграност малдих са једне стране и слективну попустљивост друштва са друге стране.

У одређењу делинквенције младих веома је важно раздвојити официјелно приказнау делинквенцију од реално постојеће. Док је логично да се малолетним делинквентом сматра свака особа одређеног узраста која је прекршила закон, оно што је уобичајено у свакодневној, нормативној пракси јесте да се делинквентом сматра особа које је као починилац кривичног дела регистрована од стране власти. У кривично-правном поступку, дакле, малолетничка делинквенција се нужно своди на, пред законом, доказано вршење кривичног дела од стране малолетног починиоца. То, на жалост, значи да омладина којој се изрекне пресуда ни из далека није репрезент популације починитеља кривичних дела.


ФЕНОМЕНИ ПРИДРУЖЕНИ ДЕЛИНКВЕНЦИЈИ  Бројна емпиријска истраживања доследно су показала веома високе корелације између малолетничке делинквенције и феномена попут дружења са делинквентним вршњацима, ниског школског постигнућа и ниског самопоштовања. У ужем смислу, делинквенција показује високу повезаност и са другим девијантним понашањима, као што су: бежање од куће, бежање из школе, скитња, злоупотреба супстанци и ране сексуалне активности.

НЕКА ТЕРМИНИОЛОШКА РАЗЈАШЊЕЊА  Делинквенција је, као што смо навели, дефинисана пре свега законским нормама друштва. Међутим, објашњења делинквенције, која су основа сваке интервенције везане за смањење стопе преступништва, дата су најчешће од стране социолога, психолога и психијатара, а не и правника. У овим приступима, делинквентно понашање је описано одговарајућом терминологијом која се користи у овим наукама. Стога се у психолошкој и психијатријској литератури, осим делинквенције срећу и други, сродни термини који се односе на понашање које је у сукобу са законом. То су следећи термини:

АГРЕСИВНО ПОНАШАЊЕ И НАСИЉЕ  Дефиниција агресије коју овде усвајамо јесте да је агресија понашање које је усмерено од стране организма ка некој мети и резултује у повреди исте. Ово понашање је у бити мотивисано одбраном или нападом, тј. потребом да се избегне непријатност или да се добије жељено и никада му није циљ само деструкција противника. Да би се направила јаснија дистинкција, у последње време се све чешће користи термин насиље за агресију која има негативну конотацију. Под насиљем се подразумева патолошка агресија током и након које учињена повреда превазилази оквире прихватљивог, тј. да је испољено понашање непотребно, претерано, несразмерно агресивно и/или абнормално деструктивно у односу на повод. Насилно понашање се делимично преклапа са делинквенцијом.

ПОРЕМЕЋАЈ ПОНАШАЊА поједностављено речено, подразумева понављајући и стални образац понашања у коме су прекршене основне друштвене норме и правила примерена узрасту а односе се на агресију према људима и животињама, уништавање имовине, обмањивање и крађу и озбиљно кршење правила. Важно је истаћи да поремећај понашања узрокује клинички значајно погоршање у социјалном, школском и радном функционисању младе особе, као и да са навршавањем 18. године престаје да се користи, односно да терминолошки уступа место АНТИСОЦИЈАЛНОМ ПОРЕМЕЋАЈУ ЛИЧНОСТИ (према класификацији менталних поремећаја америчког удружења психијатара) који са своје стране подразумева присуство прожимајућег, континуираног обрасца непоштовања и повреде права других, односно, уступа место његовом грубљем еквиваленту ДИСОЦИЈАЛНОМ ПОРЕМЕЋАЈУ ЛИЧНОСТИ (према класификацији болести светске здравствене организације). Оба наведена поремећаја личности подразумевају обрасце понашања која значајно одступају од очекиваних културних норми и испољавају се у области међуљудских односа, когниције (сазнајне функционисање) и контрола импулса. Њима сличан, посебно дисоцијалном поремећају личности, јесте и термин ПСИХОПАТИЈА чију суштинску одредницу чини неспособност за емотивну партиципацију са свим подразумевајућим последицама.

Често коришћен термин у свакодневној пракси јесте термин АСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ које може значити повлачење од заједнице, неуротично понашање, па чак и психотично понашање али не и специфично понашање против друштва, односно, антисоцијално понашање. У савременој, стручној литератури термин „асоцијално“ се уопште не користи у значењу „делинквентан“и/или „преступнички“.

АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ  је термин у широкој употреби у криминологији и психологији. Он се односи на феномен понашања против друштва/друштвених норми и на суштину преступа кроз различите културе – на намерну повреду права другог човека. Овај термин заобилази проблем различитог дефинисања кривичног дела у различитим културама, као и проблем доказивања кривице на суду. Такође, овај термин ставља нагласак на то да је антисоцијално само понашање, а не и цела особа, због чега му се у новијој литератури даје предност у односу на уобичајене термине „делинквенција“, „преступништво“ и сличне. Проблем са употребом овог термина, међутим, представља одсуство консензуса око услова његовог коришћења. Овај термин није дефинисан као јасан синдром понашања, већ пре као шира категорија која описује групу различитих понашања. То су намерна понашања која укључују агресивно понашање које узрокује или прети да узрокује физичку повреду других људи, неагресивно понашање које узрокује губитак или оштећење имовине, преваре, крађу и озбиљно кршење важећих друштвених норми. Ако се делинквенција схвати у ширем смислу (кршење важећих, обичајних норми понашања) антисоцијално понашање и делинквенција су скоро синоними. Ако се, пак, делинквенција схвати у ужем смислу (кршење позитивних норми закона о малолетним учиниоцима кривичних дела), онда је антисоцијаално понашање шири појам од адолесценције. Из наведених разлога, термин „антисоцијално понашање“ је посебно користан у разматрању етиолошких фактора који доводе до чињења кривичног дела и у даљем тексту ће се посебно радо користити када се разматрају фактори ризика антисоцијалног понашања младих.

Напослетку, можемо закључити да је малолетничка делинквенција област која обухвата хетерогене феномене и коју третира неколико наука – право, социологија, психологија, психијатрија, специјална педагогија. Одређење њеног и сродних појмова доприноси бољем разумевању проблематике и олакшава комуникацију не само стручњака из ових области, већ и свих лаика, првенствено родитеља, заинтересованих за питања васпитања, антисоцијалног понашања и криминалитета младих.

                                                                                                    Наставиће се…

Упутнице:

1. Јасна Хрнчић, Малолетничка делинквенција, 2003.

Advertisements

5 thoughts on “АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s