АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

Фотографија: telegraf.rs

Након појмовног одређења  феномена антисоцијалног понашања младих и навођења доминирајућих теорија делинквенције, као и након приказа два основна типа антисоцијалног понашања ( перзистентног и адолесценцијом лимитираног), у наставку који следи подробније ћемо назначити групе фактора ризика антисоцијалног понашања младих и њихове специфичне доприносе настанку оваквог понашања.

Бројни су фактори који су показали релативно конзистентан утицај на антисоцијално понашање. Ниједан од њих нема пресудан утицај узет појединачно. Доследно се показује да је за делинквентни исход најпредијтивније међудејство неколико фактора који често дају ефекат појачања, тј. убрзања. Узети заједно они објашњавају далеко већу варијансу делинквентног понашања него када се сабере њихов појединачни утицај. Ово је потврда да је свако сложеније људско понашање вишеструко мотивисано и утолико перзистентније (трајније, доследније, отпорније) уколико је мотивација ранија, дубља и многостранија. Истраживања конзистентно показују да су генетски, биолошки и рани породични утицаји утолико изразитији уколико је особа ближе перзистентном криминалном понашању, док су развојно каснији утицаји шире социјалне средине утолико пресуднији за криминал уколико је делинквенција временски ограничена на период адолесценције.

У тексту који следи биће речи само о факторима који су систематски показали свој утицај на антисоцијално понашање кроз поновљене налазе у бројним истраживањима. Они ће бити приказани по редоследу развојног утицаја. Почев од породичних, преко индивидуалних ( и у оквиру њих-генетских) до стресора и вршњачких група.

Фотографија: mudremisli.com

 1.       ПОРОДИЧНИ УТИЦАЈИ

Многе структуралне, демографске и психопатолошке неповољности породице и њених чланова су често навођене у литератури као високо корелативне са антисоцијалним понашањем. При томе, породица може да утиче на развој антисоцијалног понашања како присуством фактора који промовишу антисоцијално понашање, тако и одсуством фактора који промовишу просоцијално понашање. Детаљна испитивања микроаспеката родитељских функција које су најутицајније на развој антисоцијалног понашања показала су да се пре осталих могу издвојити следећи моменти:

*Недостатак позитивних афективних (емоционалних) односа родитеља према детету – Овде се пре свега мисли на родитељску равнодушност, повлачење и избегавање детета, као и на хостилност (непријатељско држање), критичност и отворено одбацивање детета;

*Недовољна сензитивност (осетљивост) и респонзивност (који даје одговоре)  родитеља – Реч је о недостатку времена за активан однос са дететом (психосоцијално и емоционално је целисходније  провести два сата интензивног односа са дететом него читав дан бити присутан али неангажован и/или површан), односно о недостатку енергије (када је у питању многочлана породица, болест,сиромаштво…), односно, о недостатку когнитивних (сазнајних) вештина родитеља попут едукативне запуштености, менталне заосталости и сл., односно о одсуству отворености због унутрашњих блокада типа страхова или предрасуда;

*Неадекватно препознавање девијантног понашања – ради се о недостатку вештина тачног класификовања проблематичног понашања (о чему је већ било речи у другом наставку овог серијала) и то кроз класификовање лакшег (неприхватљивог) дететовог понашања као девијантног и сврставање озбиљних преступа у категорију недевијантних. Родитељи са овом врстом васпитног хендикепа су склони да негирају проблем код детета да би задржали идеализиране слике о својој родитељској успешности, односно да се не би бавили дететом и често своје проблеме пројектују у дете. Такође, такви родитељи не постављају јасне границе допуштеног понашања и усвајају или толеришу девијантне стандарде понашања;

*Неадекватно кажњавање девијантног понашања – Подразумева неконзистентно дисциплиновање и/или претерано строго дисциплиновање деце због недостатка вештина игнорисања тривијалних, мање значајних, дететових „несташних“ испада и недостатка доследности у контроли и кажњавању озбиљних прекршаја;

*Моделовање детета агресивним и антисоцијалним понашањем родитеља – У први план ставља агресивност, девијантно понашање и антисоцијално понашање родитеља, који учењем путем модела, нуде детету примере негативне праксе решавања личних и друштвених проблема;

*Недостатак стимулисања просоцијалног понашања и конструктивног решавања проблема – Као што сама реч каже, указује на недостатак стимулисања друштвено прихватљивог понашања у самој породици а врло често и на недостатак самих оваквих вештина у породици;

*Онемогућавање аутономије (самосталности) и индивидуације – Односи се на недовољну засићеност породице здравим, позитивним емоционалним односима (одсуство осећања сигурности и добробити, пре свега, као и на нарушавање хијерархијских односа у породици у којима дете постаје носилац моћи у породици;

Уопште узевши, говорећи о доприносу породичних утицаја настанку антисоцијалног понашања можемо сведено закључити да неефикасно дисциплиновање детета (НИКАКО ОВО НЕ ТРЕБА СХВАТИТИ КАО ПОЗИВ НА СТРОГО И НЕОПРАВДАНО ТЕЛЕСНО КАЖЊАВАЊЕ ДЕЦЕи присуство девијантних образаца и норми понашања ствара амбијент у којем дете учи да је непоштовање социјалних норми исплативо и чак пожељно;

Фотографија: lavlajovic.blogspot.com

  Поштовани посетиоци ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС,

Пре него што наставите са читањем овог текста желим да Вас обавестим да на списку који следи можете пронаћи доста сродних, теоријски и практично повезаних садржаја са актуелним чланком.

Кликом на одговарајући наслов остварујете директну везу са конкретним текстом.

ХВАЛА што читате ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС!

  1. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део

  2. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, други део

  3. РОДИТЕЉИ, ИЗДАЈТЕ ЕФИКАСНА НАРЕЂЕЊА

  4. ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ

  5. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ

  6. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, други део – НЕЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

  7. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, трећи део – ЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

  8. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, четврти део – ТЕХНИКЕ КОНТРОЛЕ БЕСА

  9. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР

  10. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

  11. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, трећи део – ДВА ТИПА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

  12. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

  13. АНТИСОСЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, пети део – ЗАШТОТНИ ФАКТОРИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА

  14. РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ, први део

  15. О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА, други део

  16. У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

    На блогу, поред наведених, можете прочитати и следеће чланке из психолошког темата:

    1. Мотивационо терапијске стратегије, ПРВИ део;
    2. Мотивационо терапијске стратегије, ДРУГИ део;
    3. О разлици у невербалној комуникацији међу половима;
    4. О невербалним индикаторима лагања;
    5. Петофакторски модел личности;

 2.       ИНДИВИДУАЛНИ ФАКТОРИ

Говорећи о индивидуалним чиниоцима настанка антисоцијалног понашања важно је нагласити и генетски аспект овог феномена. Истраживања усвојене деце и близанаца показују да наследни фактор показује слаб утицај код малолетничке делинквенције док је његов допринос све израженији што је узорак делинквената старији. Другим речима, адолесценцијом лимитирано антисоцијално понашање је под слабим или незначајним утицајем наслеђа а доминантним утицајем средине. Са друге стране, криминал одраслих особа (оно што смо означили као перзистентно антисоцијално понашање) показује тренд већег утицаја наслеђа.

Специфично говорећи, две биолошке карактеристике конзистентно показују везу са антисоцијалним понашањем. То су:

*Смањена аутономна реактивност – подразумева смањену осетљивост на кажњавање. То значи да је смањен инхибиторни (кочећи) ефекат који има страх (претпоставља се да казна изазива страх од понављања неприхватљивог понашања) на улажење у опасне ситуације. Показује се да је висока реактивност аутономног система протективни (заштитни) фактор антисоцијалног понашања;

*Повећан ниво серотонина у крви – Овај налаз се добија код већине новорођенчади која потичу из породица са историјом антисоцијалног понашања. Повишен ниво серотонина повећава импулсивно и агресивно понашање, као и аутоагресивност, али само код мушкараца;

Следе потом и остали индивидуални фактори антисоцијалног понашања:

*Мушки пол – Најистакнутији протективни (заштитни) фактор у односу на теже облике антисоцијалног понашања је женски пол. Мушки пол је, наиме, три до дванаест пута више заступљен од женског пола у укупној маси делинквентног понашања;

*Узраст – Антисоцијално понашање показује са почетком адолесценције нагли раст. Стопа антисосцијалног понашања опада у пунолетству, али се задржава релативнио високом до раног одраслог доба. Постоји, у исто време и једна специфичност савремених друштава која погодује афирмисању антисоцијалног понашања малолетне особе: То је „друштвени мораторијум“ по коме се младима „гледа кроз прсте“ те су казне за кривична дела далеко блаже а осуда средине далеко слабија;

*Смањене вербалне способности – Млади са раним антисоцијалним понашањем конзистентно показују ниже скорове на вербалним, али и на невербалним скалама интелигенције. Снижење на вербалним скалама није изразито и остаје у границама просека, али је систематско и карактеристично за перзистентне делинквенте (о овом типу антисоцијалног понашања већ је било речи у трећем наставку серијала текстова о антисоцијланом понашању младих), док се не потврђује код адолесценцијом лимитираног антисоцијланог понашања;

*Хиперактивност – Хиперактивност у детињству је карактеристика која, узета појединачно, има највећу предиктивну (предвиђајућу) моћ за будућу антисоцијалност. Показује се да око половине хиперактивне деце има значајан ризик од касније делинквенције и злоупотребе супстанци. Важно је нагласити да хиперактивност сама по себи не води директно у делинквенцију, али њене последице могу да започну злоћудни циклус дечије неприлагођености. Хиперактивно понашање, проблеми пажње и импулсивност, који карактеришу овај поремећај, значајно отежавају родитељима ефективно дисциплиновање детета. Ово су деца са „тешким темпераментом“ која због тога имају низ проблема, од школских проблема,преко одбацивања вршњака до одбацивања од стране родитеља;

*Смањена самоконтрола – Ниже вербалне способности и хиперактивност, које су делом генетски одређене, воде у смањену самоконтролу. Смањена самоконтрола, међутим, значајно је одређена васпитањем детета чија је једна од основних функција увођење самоконтроле у понашање. Суштински, смањена самоконтрола подразумева снижену контролу импулса и снижен потенцијал за планирање и предвиђање догађаја;

*Агресивност – Истраживања показују да је 70% – 90% насилних преступника било у младости високо агресивно, а да скоро 50% изразито агресивне деце касније показује високе нивое агресије или антисоцијално понашање. Агресивност је директно везана за делинквенцију. Њен утицај је, међутим, и индиректан.Она ствара честе неспоразуме и са родитељима и са вршњачком групом што доводи до њиховог одбацивања, слабљења просоцијланих афективних веза и до укључивања у делинквентне групе;

*Проблеми адекватног разумевања ситуације – Ови проблеми се односе на оно што је (већ) објашњено Теоријом социјалног процесирања информација (у другом наставку серијала текстова Антисоцијално понашање младих – теорије делинквенције) а своди се на запажање мање релевантних социјалних знакова, селективно запажање непријатељских пре него бенигних знакова, погрешно интерперетирање нејасних намера других људи као негативних и непријатељских и на тумачење бенигне комуникације као малигне;

*Неадекватне стратегије за превазилажење проблема и ниска социјална компетенција – Овај аспект индивидуалних фактора ризика антисоцијалног понашања, такође је доминантно објашњен управо поменутом Теоријом социјалног процесирања информација. Наиме, у фази приступа одговорима (када се сећају решења која могу да користе да би се носили са актуелним социјланим проблемом), агресивна деца имају дефицит у квалитету и квантитету ових решења. Њих карактерише приступачност агресивног и антисоцијалног одговора, негација проблема, пројекција одговорности и осветничко разрешење ситуације. У фази одлуке о одговору агресивну децу карактеришу позитивна веровања о исходу агресивног или антисоцијалног одговора, позитивна веровања о њиховој способности за агресивни и антисоцијални одговор и давање предности непосредном разрешењу  проблема пред одложеним. У фази одигравања, реализације одговора, агресивна и антисоцијална деца су вешта у одигравању агресивног и антисоцијалног понашања и мање су вешта да изведу позитивно интерперсонално понашање. Поред ових, антисоцијалну децу карактерише и избор емотивно-фокусираних стратегија решавања проблема (имају за циљ регулацију емотивног стања а не решавање актуелног проблема), као и стратегије избегавања решавања проблема.

*Снижено самопоштовање – Овај хендикеп допушта да се особа бави друштвено врло ниско вреднованим активностима, као што је и антисоцијално понашање.

Уопште узевши, говорећи о доприносу индивидуалних фактора ризика за настанак антисоцијалног понашања, специфични за овај поремећај су пре свега они који резултирају у смањеној самоконтроли и повећаној агресивности младе особе.

Фотографија: mudremisli.com

 3.  СТРЕСОРИ КАО ФАКТОР РИЗИКА НАСТАНКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА

Стресори су угрожавајући стимулуси из спољашње или унутрашње средине. Њихов утицај на антисоцијално понашање младих може бити присутан на три нивоа, на нивоу губитака као узрока стреса, на нивоу присуства непријатних стимулуса  и на нивоу немогућности постизања позитивних циљева.

*Губици – У популацији делинквената, нарочито перзистентног типа, присутан је значајан проценат оних који су изгубили контакт са родитељима у раном или адолесцентном узрасту, привремено или трајно (смрт родитеља, развод…), и више од половине оних који су из разведених бракова. Феномен „растуреног дома“ се већ традиционално везује за делинквенцију. Ранији породични губици прогностички су неповољнији од каснијих.

*Присуство непријатних стимулуса – Посебно негативно дејство за развој детета (и развој антисоцијалног понашања) јесте присуство унутар-породичног стреса, нарочито конфликтних односа и насиља у оквиру породице. Реч је о отвореним сукобима између родитеља, или конфликтима на релацији родитељ(и) – дете, као и о злостављању деце од стране родитеља.

*Немогућност постизања позитивних циљева – Овај фактор се односи на фрустрације које потичу од тежње за добрим статусом, посебно у вршњачкој групи, због чега, у аномичним друштвима нарочитио, као и у друштвима где су материјални циљеви високо вредновани а могућности адолесцената да остваре ове циљеве веома ограничене, делинквенција и антисоцијално понашање могу бити у функцији успостављања правде (материјалне равноправности свих чланова друштва);

Фотографија: article.wn.com

 4.       ВРШЊАЧКА ГРУПА КАО ФАКТОР РИЗИКА

Важност утицаја антисоцијалне вршњачке групе на развој и одржавање делинквентног понашања јеопште место свих истраживања из ове области. Основна питања јесу: зашто млада особа уопште улази у вршњачку групу и у њој остаје и, какав  утицај ова група има на антисоцијално понашање?. Постоје значајне разлике у одговору на ова питања у односу на то да ли се ради о особи која од пубертетског узраста показује перзистентно антисоцијално понашање или антисоцијално понашање почиње тек у адолесценцији, практично, тек, у антисоцијланој групи вршњака. Што је каснији почетак антисоцијланог понашања и што је антисоцијално понашање изразитије, то је утицај делинквентне вршњачке групе мањи. Како смо о овим феномени већ говорили у претходном наставку, укратко ћемо се само подсетити основних механизама преко којих вршњачка група стимулише антисоцијално понашање.

*Промовише девијантне норме и вредности;

Фотографија: novimagazin.rs

*Учи разним „вештинама“ антисоцијалног понашања кроз интеракцију у групи;

*Врши имплицитни притисак да се учествује у делинквентним активностима групе;
Својим активностима дружења доводи у ситуацију повећања повољних прилика за кривично дело;

*Вршњачка група је место дистрибуције психоактивних супстанци које су тесно повезане са извршењем кривичних дела;

*Повећава ниво стресора који млада особа доживљава у својој околини;

Уопштено говорећи, припадност антисоцијалној дружини је утицај који је јасно специфичан за антисоцијално понашање. Мало је фактора који су толико предиктивни за делинквенцију као делинквентно понашање другова младог делинквента. Без обзира који су процеси довели до придруживања младе особе делинквентној групи, она сама врши свој независан и релативно јак утицај на антисоцијално понашање својих чланова.

Наставиће се… (Тема: Протективни фактори )

Упутнице:

1. Јасна Хрнчић, Малолетничка делинквенција, 2003.

Advertisements

3 thoughts on “АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

    • Поштовани Милоше,
      Испод сваког текста на ову тему (реч је о петоделном циклусу текстова о антисоцијалном понашању младих), наведена је упутница. На жалост, нема објављене литературе, реч је о ауторској скрипти.
      Но, свакако можете потражити шира и додатна знања у редовној литератури на студентским курсевима за Специјалну педагогију Дефектолошког факултета (стари називи), као и на Институту за криминолошка истраживања.
      Срдачан поздрав.
      И-добродошли на Плетеније словес!

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s