РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ-први део

Непослушност је природна реакција свих нас, па тако и мале деце, односно деце уопште. Конструктиван однос према дечијој непослушности у чијој основи је потреба за остваривањем аутономије и независности  можда је најтежи део родитељства и васпитног посла. Многи родитељи, на жалост, на дечију непослушност реагују на погрешан и деструктиван начин.

Суочени са дечијим негативизмом који у крајњој инстанци може попримити и квалитет гнева, родитељи могу да направе још једну грешку, да импулсивно артикулишу сопствени бес према детету. Деца су беспомоћна пред родитељским бесом. Када родитељ виче на дете, он затвара све природне начине испољавања гнева и дете мора да га потисне, апсорбујући при томе још и родитељски бес. Због чега је ово толико штетно? Осим што доприноси  (не по правилу) формирању пасивно-агресивне структуре личности (несвесна мотивација детета да пољуља ауторитет родитеља радећи супротне ставари од оних које се очекују од њега), ствара одличан амбијент за одрастање субмисивног (потчињавању и покорности склоног) појединца као и за учење понашања по моделу, односно (раније и) касније решавање конфликтних ситуација на начин посредован испољавањем беса.

  Поштовани посетиоци ПЛЕТЕНИЈА СЛОВЕС,

Пре него што наставите са читањем овог текста желим да Вас обавестим да на списку који следи можете пронаћи доста сродних, теоријски и практично повезаних садржаја са актуелним чланком.

Кликом на одговарајући наслов остварујете директну везу са конкретним текстом.

ХВАЛА што читате ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС!

1. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, први део

2. О НЕПОСЛУШНОСТИ МЛАДИХ – ЧЕТВОРОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ОБЈАШЊЕЊА, други део

3. РОДИТЕЉИ, ИЗДАЈТЕ ЕФИКАСНА НАРЕЂЕЊА

4. ОБРАЋАЊЕ ПОЗИТИВНЕ ПАЖЊЕ НА ДЕТЕТОВО ПОНАШАЊЕ

5. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, први део – ИЗВОРИ АГРЕСИВНОСТИ

6. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, други део – НЕЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

7. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, трећи део – ЕФИКАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ ИНТЕРВЕНИСАЊА

8. АГРЕСИВНОСТ МЛАДИХ, четврти део – ТЕХНИКЕ КОНТРОЛЕ БЕСА

9. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, први део – ПОЈМОВНИ ОКВИР

10. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, други део – ТЕОРИЈЕ ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ

11. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, трећи део – ДВА ТИПА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

12. АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, четврти део – ФАКТОРИ РИЗИКА АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА МЛАДИХ

13. АНТИСОСЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ МЛАДИХ, пети део – ЗАШТОТНИ ФАКТОРИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА

14. РОДИТЕЉСКИ БЕС И КАКО ГА КОНТРОЛИСАТИ, први део

15. О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА, други део

16. У ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ТЕЛЕСНОМ КАЖЊАВАЊУ ДЕЦЕ

    На блогу, поред наведених, можете прочитати и следеће чланке из психолошког темата:

    1. Мотивационо терапијске стратегије, ПРВИ део;
    2. Мотивационо терапијске стратегије, ДРУГИ део;
    3. О разлици у невербалној комуникацији међу половима;
    4. О невербалним индикаторима лагања;
    5. Петофакторски модел личности;

Бес, дакле има утицај на (не)успешно родитељство. Он доприноси томе да родитељ донесе (не)исправну одлуку. Врелина беса замагљује и разноврсност могућности избора и капацитет избора најприкладније опције.

Често усмеравање беса на децу уместо на њихово неадекватно понашањe резултира дететом које се повлачи, или сликовитије речено, које не стоји на путу бесном родитељу. Прилика да дете спозна сопствено неодговарајуће понашање и да покуша да га исправи је изгубљена. Често, као последица испољаваног беса и свести о истом, фраза попут: „Ја сам лош родитељ“ која  базично значи „Ја сам лоша особа“, резултира лошим осећањима о себи и родитељској улози.

Родитељ који користи бес да дисциплинује дете оправдава такав поступак фразом: „Деца ме слушају само када побесним“. Међутим бес није једина опција јер увек постоји могућност избора ( родитељског понашања).

Важно је схватити разлику између безболне, неповређујуће љутње и болног беса који повређује. Наиме, родитељи могу бити ефикасни када се баве децом и када су узбуђени или узнемирени јер се држање емоционалне реакције на нивоу љутње, сматра безболним а такви родитељи могу бити пуни самопоуздања док се фокусирају на дечије поступке и судове. Када емоционална реакција са квалитетом љутње превазилази ниво узбуђења и узнемирености и прелази у унутрашњу озледу или изражену агресију говоримо о повредљивом бесу током којег се родитељ фокусира на дете као особу у целини пре него на дететов погрешан поступак или процену. Тај интензитет беса може генерисати емоционално злостављање, вређање, омаловажавање, псовање и физичку агресију.

Кроз другачију перспективу и мало праксе родитељ може научити да:

*Препозна ситуацију која би могла довести до рађања беса и да се припреми на миран одговор;

*Препозна своју бесну реакцију у њеном прогресу и себе брзо смири;

*Преиспита своје понашање објективно тако да може нешто научити из њега;

Уопште узевшидеца се релативно често неприхватљиво владају ( тј. на то имају право које им припада пропорционално степену социо-емоционалне зрелости и календарског узраста) и зато постоје правила која подсећају родитеље која понашања треба стално примењивати. Негативна консеквенца треба да следи кршење правила а позитивна да следи поштовање правила. Значајно је „ухватити (приметити, уочити)дете када је добро“. На пример, када дете изнесе ђубре било би пожељно позитивно прокоментарисати попут: “Стварно ми се свиђа начин на који водиш рачуна о испуњавању обавеза око кућних послова.“

Шта нам обезбеђује друга, нова перспектива приступа проблемима који проистичу из дечијег неприхватљивог понашања. Најпре, могућност усвајања следеће филозофије: Када се моја деца лоше понашају, њихово лоше понашање не изазива бес код мене. Ја изазивам бес начином на који гледам, интерпретирам, тумачим то понашање.

Ако вас стварно узнемирава понашање ваше деце, онда сте осуђени на живот пун беса и увек ћете бити жртва. Али, да ли се увек изнервирате када се ваше дете лоше понаша? Одговор је не, дечији несташлуци или  негативизам који вас љуте овог јутра не морају вас љутити данас поподне. Зашто је то тако? У чему је поента? Напросто, погрешно понашање није изазвало бес већ начин на који сте разматрали то понашање А то је добра вест. То значи да можете да ставите себе у позицију да можете да контролишете бес. Међутим, ниједна од мисли попут:“Ужасно је и грозно када се моја деца овако понашају“; „Моја деца не смеју овако да се понашају“, „Ја не подносим када се моја деца овако понашају“ или „Ја сам лош родитељ када се моја деца овако понашају“… није од помоћи. Упамтите: Деца се лоше понашају, она нису рођена с познавањем свих родитељских правила. Као и родитељи и деца су погрешива. То значи да није ужасно ни грозно када се дете лоше понаша осим ако ви не убедите себе да је то тако. А погрешно понашање деце је предвидљива чињеница у животу. Идеја да се не може поднети лоше понашање је озбиљна ствар јер тада мислите да је вама неугодно, болно, тешко као родитељу када се ваша деца погрешно понашају. Ваш ниво толеранције постаје нижи, уморни сте, други проблеми вас притискају… и када се лоше понашање деси ви то прихватате лично. Тада наступа – бес. Лоше понашање је изложило вашу личну вредност опасности. У реалности пак, непријатно је имати дете које се лоше понаша у јавности и није неуобичајено осећати се неудобно тада. Али то свакако можете поднети. Практично, свако дете се у јавности понашало лоше до границе непријатности својих родитеља и без изузетка дететови родитељи су то поднели. И зато, размилите добро када први следећи пут кажете себи: Ово ставрно више не могу да поднесем!“

Запитајмо се сада, како се отарасити беса изазваног дечијим неприхватљивим понашањем? Нова перспектива приступа овом проблему нам нуди следећу филозофију:Када се моја деца лоше понашају ја не морам то да одобравам, нити ми се то мора допадати, али не морам ни да бесним.

Када се деца лоше понашају можете их казнити али у границама добре дисциплине и без беса. Увек покушајте да наградите добро и казните лоше понашање. Такође је веома важно идентификовати сопствене мисли и препознати беспомоћне начине на које посматрате понашање своје деце. Ако препознате било коју од претходно (горе) наведених мисли вероватно ћете побеснети. Међутим уколико било коју од ових мисли изложите изазову помоћи ћете себи тако што ћете видети да ниједна од њих није разумна ни вероватна. Следи неколико примера изазовних питања који одговарају листи беспомоћних тврдњи:

Беспомоћна тврдња:Ужасно је и грозно када се моја деца овако понашају.

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли је то ужасно и грозно као светска катастрофа као што су глад, земљотрес и поплава, или као саобраћајна незгода са тешким последицама по здравље?

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли је ужасно и грозно као катастрофална болест у детињству;

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли је ужасно и грозно или само лош ужитак?

Беспомоћна тврдња: Моја деца не смеју овакода се понашају.

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли је реално веровати да се моја деца никада неће овако понашати?

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли је могуће да се моја деца никада неће лоше понашати?

Изазовно, самопомажуће питање: Ако су се моја деца управо лоше понашала и ја наставим да захтевам да не би требало да се  тако понашају, да ли ће овај начин гледања на понашање моје деце бити од помоћи мени и мојој деци?

Беспомоћна тврдња:Ја не подносим када семоја деца овако понашају.

Изазовно, самопомажуће питање: Хоћу ли умрети од тога?

Изазовно, самопомажуће питање: Хоћу ли се због тога убити?

Изазовно, самопомажуће питање: Може ли ми то бити неприхватљиво али тако да ипак преживим?

Беспомоћна тврдња:Ја сам лош родитељ када се моја деца овако понашају.

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли је разумно да увек имам тоталну контролу над својом децом?

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли могу бити ефикасан као родитељ ако се осећам лоше у својој улози и/или због себе?

Изазовно, самопомажуће питање: Да ли је могуће бити прилично добар родитељ и ипак имати децу која се лоше понашају?

Шта говоримо себи после беса? Баш као што изазивамо сопствени бес начином посматрања и тумачења лошег понашања своје деце, тако изазивамо и сопствену узнемиреност и депресију који следе након оног што кажемо себи после беса. Једну врсту природног и оправданог преиспитивања властите реакције на аспекте дететовог неприхватљивог владања, родитељ може додатно искомпликовати и појачати своју узнемиреност, односно продубити своју депресивност ако себе „ смири“ било којом од следећих мисли:

*Не би требало никада да се љутим када се моја деца лоше понашају;

*Увек би требало да останем миран;

*Ужасно је и грозно ако се љутим;

*Ја сам у основи лош родитељ ако ме опхрва љутња;

*Требало би да мислим о себи лоше када се наљутим;

Из нове перспективе, када се родитељ наљути због лошег понашања своје деце ( а често ће то чинити ) помоћиће себи и као особи и као родитељу ако себи каже следеће корисне ствари:

*Пошто сам погрешиво људско биће ја ћу понекад побеснети када се моја деца лоше понашају;

*Није разумно веровати да ћу увек остати миран као родитељ;

*Несрећан сам, лоше ми је, жао ми је када се љутим – али то није катастрофа;

*Могу да поднесем чињеницу да сам се наљутио али не морам да одобравам своју љутњу;

*Као родитељ правићу грешке и понекад се нећу лепо опходити с децом, али то не значи да сам лош у целини као родитељ;

Понекад ће нам бити тешко да себи кажемо нешто што ће нам помоћи јер се кадкада исплати наљутити се а да при том нико од нас не увиђа да упадамо у замку. Замка може функционисати између родитеља или измећу родитеља и детета. Између родитеља и детета замка функционише на следећи начин: Дете се лоше понаша – родитељ побесни – дете престаје. Шта је дете научило? Добро понашање је неопходно само када су родитељи љути. Поставља се питање да ли је ваш бес толико вредан да желите да га одржавате као систем који штети вама и вашој деци?

Постати ефикаснији у ситуацијама љутње из нове перспективе могуће је захваљујући следећем обрасцу: застани – размисли – реагуј. Ово је корисна стратегија која често веома ефикасно функционише код прекидања ланца догађаја који се веома брзо одвијају када се наљутите. Ево структуре процеса:

*Научите да препознате прве знаке почетка љутње;

*Што пре препознате образац по коме настаје ваша љутња брже ћете нешто урадити по том питању;

Постоје, наиме, специфични сигнали који заправо говоре: Пази, десиће се нешто! То су фразе које изговарамо попут: „О, не“; „До ђавола“; „Само ми је ово требало“; „Како си могао“; „Ко ти је дозволио“; „Како се усућујеш“… као и низ физиолошких промена: црвенило у лицу, затезање у врату и/или глави, напетост у грудима, стезање вилице, песница, ширење ноздрва, убрзано дисање…

Зауставити овај низ дешавања није немогуће. Потребно је брзо се склонити из ситуације, физички или ментално, ходати 60-ак секунди, бројати полако од 10 или 20 уназад и дубоко удахнути. Можете, ако сте у прилици, ставити на уши слушалице и слушати омиљену музику… Након што сте почели да заустављате процес, размислите о томе шта се дешава и шта ћете урадити. Питајте се како се љутите, шта то себи говорите о лошем понашању своје деце. Одлучите на који начин бисте више волели да решите ситуацију. Затворите очи и замислите себе у ситуацији на начин како бисте више желели да одреагујете. Најзад, вратите се на ситуацију и реагујте.

Напослетку, ево и неколико примера корисних, рационалних изјава када се деца неприхватљиво понашају:

*Моја деца ће се лоше понашати. Понекад више, понекад мање. Ово је врло вероватно.

*Када се моја деца лоше понашају, само су прекршила правило.

*Моја деца ће правити грешке чак иако знају правила.

*Није баш уживање када се моја деца лоше понашају али је у границама толеранције.

*Више волим када се лепо понашају мада је могуће да се понашају и неприхватљиво, али и то могу да поднесем.

*Не морам да се љутим да би дисциплиновао децу. Ако ухватим себе да понављам упозорења и драња то значи да не користим ефикасне технике дисциплиновања и била би добра идеја да размислим поново о својој стратегији у овој и сличним ситуацијама.

Наставиће се… Прочитајте више у чланку:

О КОНТРОЛИ РОДИТЕЉСКОГ БЕСА – ДРУГИ ДЕО